zana-poliakov
najnovije

Žana Poliakov: Koliko dobroga možemo da podnesemo?

Žana Poliakov – žena ljubav.

Razgovarala: Srbijanka Stanković

Foto: Ivana Džamić i Filip Filip

Žana Poliakov – žena koja  nema sređenu umetničku biografiju pošto je uređivanje života pretvorila u umetničko delo. Autorka je knjiga “I am Love”, “Soulfood”, “Kako zračiš tako privlačiš”, “Lovemarks”. Sa dubokom verom u to da se duša hrani onim što je veseli, sa Lolom je podelila soja razmišljanja o promenama kroz koje prolazimo, o radu na sebi, pisanju i moći privlačnosti.

Lola: Tvoje knjige su zaista hrana za dušu. Svaka nosi u sebi lakoću sa kojom tvoje reči u čitaocima podstiču „ono nešto“, ono što je nadahnuto u čoveku. Da li se ta moć da nahraniš svoju dušu (i duše drugih) stiče ili se sa njom rodiš?

Žana: Verovatno je to poklon sa kojim sam došla, pa onda delim to što imam 🙂

Lola: Čini se kako je 21. vek potpuno u znaku onog što nazivamo „rad na sebi“. Zašto je, po tvom mišljenju, ljudima danas toliko potrebno podsećanje na taj proces? Zbog čega je uprkos razvoju popularne psihologije i dostupnosti svih afirmativnih programa toliko ljudi sa „lovemarks“ i drugim ožiljcima?

Žana: Pa i to je deo našeg dogovora, a to je ono kad naša duša reši da siže na Zemlju u igru zvanu život na planeti Zemlji. Nismo li svi ovde radi nekog iskustva. Uostalom, kako bismo znali šta hoćemo kad ne bismo upoznali i iskusili i ono što nećemo. Kako bismo znali koju hranu volimo i šta je nama ukusno ako ne bismo probali i gorko i ljuto i slatko i slano…i ono bljak 🙂

Isto tako, zavisi kako posmatramo – ja nekako vidim da baš ljudi intenzivno rade na sebi. Sve više i više, isto tako je moguće da sam okružena takvim ljudima jer tu mi je pažnja pa samo takve osobe i primećujem. Ovi trenutni dogadjaji su još intenzivnije prokrenuli Proces Promene kod svih nas, sad hteli ili ne svi radimo intenzivno na sebi, zar ne?

Sve naše neosvešćene i nerazrešene traume su izašle napolje.
Vrlo smo prisutni sada i ovde.

Lola: U tvojoj (ne)formalnoj biografiji piše: „uvek gleda na vedriju stranu života“. Kako to postižeš?

Žana: Ne bežim ni od tamnije.

Niti shvatam život a ni sebe previše ozbiljno, mislim da je u tome ”caka”.

zana-poliakov

Foto; Žana Poliakov, Soulfood

Lola: Da li je 100% tačno tvrđenje „Kako zračiš tako i privlačiš“? Da li postoji nešto loše što si privukla u svoj život?

Žana: Ništa nije ni dobro ni loše nego naše razmišljanje o tome ga čini dobrim ili lošim.

Na primer, možemo misliti da je svet stao, da ekonomija propada, da smo zatvoreni, da smo ograničeni, da gubimo ljudska prava, sve to a možemo da izaberemo svesno da na sve događaje gledamo drugačije i da ih pretvorimo u nešto dobro. Jer, ovo je dobra prilika da se malo odmorimo od onog stalnog trčanja i jurnjave, gubili smo trku sa Vremenom, dobra prilika da se resetujemo, da imamo produženi vikend, da se odmorimo i naspavamo, da jedemo dobro jer lepo je brinuti o svom telu, da pročitamo knjige koje nam stoje, da budemo sa svojom porodicom više nego obično, da se igramo sa decom, da budemo tu gde smo se zatekli jer nije svako u svom domu ali da cvetamo upravo tu gde smo se zatekli… jer ima razloga zašto smo tu gde jesmo.

Da upoznamo bolje sebe i ljude oko sebe. Svoje komšije, na primer…

Da reorganizujemo svoj posao, neko zaista ume da radi od kuće i za mnoge poslove se ispostavlja da nema potrebe da se svakog dana ide tamo negde to punch the clock ili da bi vas šefovi nadgledali u ovom društvu kontrole. Da pronađemo šta je ono što mi zaista umemo i volimo da radimo, za šta smo sposobni, rođeni, predodređeni, možda imamo neki poziv. Znate ono neko ima svoj poziv, neko profesiju a neko posao.

Da zapišemo svoje stare priče i ožiljke i pustimo ih od sebe…
Nekad je to roman, nekad pesma, nekad nešto neočekivano jer ko zna šta novo možemo otkriti o sebi tokom ove izolacije.

Pošto radim sa ljudima koji žele da napišu svoje knjige, to je obično prva knjiga i najveći problem leži upravo u distrakcijama, to što nas drugi ljudi ili događaji uznemiravaju, što ne možemo da nađemo mira, što je stalno nešto drugo preče, jurimo na posao pa ne stignemo ni jutarnje stranice da zapišemo. Da nismo stalno busy of being busy, na telefonu, na društvenim mrežama… dok se ”nateramo” da sednemo i budemo malo sami sa sobom u tišini…

Ovo je dosta dobar retreat, jer izolacija je dobra za kreaciju.
Mi samo u miru i dolazimo do novih ideja, mislim kad se smirimo i zaigramo one dolaze do nas.

Lola: Kako je moguće programirati sebe? Koji su najčešći izgovori koji ljudi imaju kada treba da se promene? Kako razbijaš te mitove?

Žana: Mi smo već ”programirani” ako ćemo već tim rečnikom, u periodu od 0 do 7 godina smo svi dosta dobro ”isprogramirani” od svojih roditelja ili onoga ko nas je odgajao, ostale godine provodimo da se reprogramiramo od misli, strahova i trauma svoje prvobitne porodice. Nije li to beskrajno zabavno? Ili samo prenesemo sve to na porodicu koju mi formiramo. Oh radosti njihove, sad oni imaju pune ruke i glave posla 🙂

zana-poliakov

Foto: Soulfood.rs

A šta sad ima da se menjamo? Menjamo se mi i ovako i onako, naše ćelije se sve promene za par godina, kompletno novo telo dobijemo, no ono što ih vraća u isto ( ili gore ili bolje) stanje su naše misli, tako da… promena je nekada prihvatiti da nešto ne želimo (ne možemo) da promenimo. Nešto baš i nećemo.

A ”probudimo se” onda kad mislimo da smo platili dovoljnu ”cenu” za to.
Najčešće nas neka bolest natera ili neka teška situacija, mi smo ljudi takvi, ništa strašno.

Tako mi najbrže učimo, najbrže se menjamo, jer smo vrlo fokusirani.

Lola: Šta najviše voliš kod procesa pisanja i stvaranja?

Žana: Kad uđem u zonu bez vremena i prostora. Takozvani flow ili čarobna obuzetost, našla sam dobar prevod onoga flow state of mind, jer tad kad smo u ”toku” kad se zaigramo, nestane ja. Nestanu sumnje, problemi i gluposti. Tad smo u pravnjanju, ushićeni, entuzijastični, (en theos znači bog u tebi), povezani, nadahnuti, konektovani na božanski internet.

Kad sam direktno na Izvoru, što bi se reklo 🙂

Kolika je moć reči koje koristimo, to u isto vreme i volim ali me i plaši.

Lola: Koliko stvarno fantastičan život može da podnese Žana Poliakov?

Žana: A nije li to odlično pitanje, koliko dobroga možete da podnesete? Mene je baš to pitanje zveknulo u glavu i osvestilo, jer podnositi loše i snalaziti se u različitim situacijama, to na ovim prostorima svi znamo. Snalazimo se, mi smo postali stručnjaci u adaptaciji na promene.

Mi se ne navikavamo na dobro jer ”kolo sreće se okreće”. Ili da ne čuje zlo, ili posle sunca uvek dolazi kiša, da ne budemo previše sretni jer ćemo plakati… tako da kad malo razgrneš sve te naše ”programe”, mi imamo strah od sreće a ne od nesreće. Više se plašimo kad sve dobro počne da se dešava za nas jer kao da očekujemo da se balansira nečim lošim. To je naš jin i jang, jer ”čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zažuči”. U nesretnim okolnostima plivamo, snalazimo se i ”budni” smo i te kako. To budni možemo da zamenimo sa svesni, prisutni, obraćamo pažnju.

Nikad nismo tako svesni zdravlja nego kad smo bolesni.

Tako da nije stvar u mom odgovoru nego u pitanju za svakoga od nas koliko fantastičan život možemo da podnesemo?

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije