Da li je ovo dovoljan razlog za razvod?

Mogla bih satima buljiti u njega, a on ne bi ni trepnuo. Da li je to dovoljan razlog za razvod; da samo na sudu kažem da više volim biti sama nego s nekim ko me ne voli?

Čudan razlog, rekli bi mnogi. I ja sam nekada mislila da je dovoljno samo da bude tu. Sad je tu, a meni smeta. Smeta mi što je samo tu, a ni u čemu ga nema. Nema ga u meni. Odavno nije u mojim snovima.

Nema ga ni u mojim planovima za budućnost. Ni u krevetu ga nema. Tu je, leži pored mene, a ne dodiruje me. Kao da mu je ruka odjednom postala olovna pa ne može da je prebaci preko moga tijela. Okrećemo se u krevetu kao po navici. U isto vrijeme okrećemo leđa jedno drugom.

Kako probuditi nešto što već odavno spava dubokim zimskim snom? Kada se umoriš od borbe i od stalnih savjeta da se za ljubav treba boriti, kako dalje? Zašto se boriti za nešto što postoji? Ljubav je ili tu ili je nema. Kakva borba?

Foto: pexels

„Ne daj svog muškarca“ je naslov koji često možemo pročitati. Od koga da ga branim? Kome da ga ne dam? Zar je muškarac nečije vlasništvo? Ne želim takav odnos. Ne želim da ga ne dam nikome.

Želim da svim svojim bićem on želi biti sa mnom. A ako nije tako, šta će mi. Što bih se borila. Za mene je ljubav jednostavna u samom svom postojanju: ili je ima ili je nema. E ako je ima onda volim sve varijacije na temu. Onda mogu i da zakomplikujem, mogu da maštam, mogu da se pretvorim u sve i svašta. Tada je situacija jasna.

Ali šta kad je nema? Nema ljubavi, a on je tu. I živimo tako uljuljkani u to nešto što se zove brak i razgovaramo svakodnevno i tu smo jedno za drugo i ponašamo se kao par, nekad i kao da smo jedno, a ljubavi nema.

Kako napustiti takav život i krenuti u novi? Svaki dan isto pitanje: ostati i živjeti bez ljubavi u savršeno funkcionalnom braku ili otići i čekati čudo – imati ljubav. Kako biti sretan, a pritom unesrećiti mnoge oko sebe?

Jer traganje za sopstvenom srećom može donijeti nesreću onima koje voliš i koji te vole.

Djeca. Djeci je sreća mama i tata. Mama i tata zajedno.

A  ni mama ni tata više ne uživaju u tim zajedničkim trenucima. A šute oboje. Žive i nešto čekaju. Ona da on ponovo počne da je primjećuje, a on da ona prestane to da očekuje.

I ne zna se ko će osjedjeti u tom čekanju.