devojka-sat
Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Čitaju li ljudi išta osim naslova?

Juče sam otkrila da provedem sat i po vremena dnevno na Fejsu. S a t  i  p o!!!
U meni je sve pištalo kao vatrogasna sirena.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Pixabay.com

Juče sam otkrila da na telefonu imam opciju koja mi može pokazati koliko vremena dnevno provodim na Fejsbuku. Slučajno sam stigla do (za mene strašnog) podatka da sam na Fejsu u proseku sat i po dnevno.

Sat i po od 24 sata koliko mi traje dan.

Hvala mojim brzim prstima koji su kliknuli gde (ne) treba dan pošto sam rekla Žmuu: „Sve bi bilo lakše kad bi mi dan trajao 3000 godina. E onda bih sve stigla.“

Sat i po vremena na Fejsbuku. Nekome je to mnogo, nekome je malo. Meni je iznenađujuće da toliko ukupno iznosi kad se saberu svi oni sitni i zanemarljivi trenuci „da uđem časkom na Fejs da vidim šta ima“.

Zapravo, ja se godinama lažem kako sam na društvenim mrežama zbog posla. Kao: moram da podelim najavu za pozorišnu predstavu. Moram da javim da je negde pukla vodovodna cev. Moram da podelim svoju kolumnu. Tu komuniciram sa kolegama. Onda sam prestala da pišem za novine, a izgleda da se navike „druženja na mreži“ nisam oslobodila.

Nisam ni primetila koliko sam zapravo skliznula na tanak led sve dok se nije desio ovaj izolacijski korona čas. Odjednom, svako obaveštenje sa Fejsbuka počelo je da me pecka kao alergija na sunce.

Teorije zavere, matematički zadaci i optičke varke, dugi i opsežni memoari svih onih koji su isto kao i ja zatvoreni u svojim kućama. Onda fotografije, lančane poruke, lančane poruke, lančane poruke.

– Ne moraš to da prosleđuješ.

– Ali piše prosledi dalje.

– Piše, ali nigde ne piše da će te sustići prokletstvo faraona ako ne podeliš dalje. Batali to.

– Pokaži ti meni kako da podelim, evo samo ovog puta.

devojka-telefon

Foto: Pixabay.com

Ponovo sam počela da čitam komentare na svoje i tuđe tekstove i da se nerviram. Čitaju li ljudi išta osim naslova? Gle ova nije znala tablicu množenja a sad deli matematičke probleme i pametuje. Svi smo epidemiolozi, (anti)šovinsitički kreteni koji imaju mišljenje o svemu.

Što li me je briga?

Što?

Zato što provedem sat i po vremena dnevno na Fejsu. S a t  i  p o!!!

U meni je sve pištalo kao vatrogasna sirena.

Sat i po vremena sam mogla spavati u podne dok Lazar spava. Ili uveče leći ranije. U sat i po vremena stane trening i osvežavajuće tuširanje posle. Stane više od trideset pročitanih strana romana, bar jedno ispitno pitanje, do pola napisan tekst.

Sat i po, to je 90 minuta maženja sa decom, pravljenje zamka od kockica, jurnjava u dvorištu. To je ceo film. Jedan od onih sa beskrajno dugačkog „obavezno pogledaj“ spiska. U devedeset minuta može da se ispeglaju Himalaji izgužanog veša u korpi kraj daske za peglanje. Da se pogleda bar jedna i po lekcija o pletenju korpi od papira.

Da se leži pored čoveka kog voliš, a da se ne taknete. Samo da se jedno kraj drugog diše.

Bez ekrana, bez filma, bez razgovora i mišljenja o tome kako te polako ali sigurno društvene mreže raspamećuju.

Možda na svetu postoje ljudi koji su disciplinovani.

Možda postoje oni koji se ne nerviraju kad im neko ispod teksta napiše da su „nemajke“ ili „morbile od žena“ ili „nazovi pisci“.

Možda postoje ljudi koje briga šta je rekao Janko ili Marko o bilo kom problemu.

Ja ne umem. Mene iskasapi kritika bez argumenata. Raspolutim se kad vidim kako ljudi lako uvrede. Preseče me brzina kojom smo u stanju da osuđujemo druge. Čak i sada kad smo svi u istom sosu.

„Razumem, ali ne opravdavam.“ – ovo je mantra koju sam usvojila od Maje ima više od 15 godina. Samo, loše se prima ovih dana, pa sam rešila da preuzmem drugačije mere.

Čačkala sam po telefonu kako da isključim obaveštenja. Sva obaveštenja. Fejsbuk, Mesindžer, Instagram, Viber. Ne smem ni da mislim na to da postoji opcija koja bi mi pokazala koliko vremena još od sebe ukradem ulaskom na svaku od ovih platformi.

Vrtićka Viber grupa – Lazar.

Vrtićka Viber grupa – Kalina.

Viber grupa sa omiljenim ženama.

Pojedinačne prepiske sa omiljenim ženama.

Mama. Sestra. Žmu.

Ovim tempom roman ću napisati za hiljadu godina. Master ću odbraniti zajedno sa Kalinom. Naspavaću se nikad.

Zašto ne bi postojalo vreme, eto nekih pola sata kad ću pregledati sve što me zanima u onlajn svetu? Zaokruženo, konkretno, sa granicama – umesto ovog celodnevnog zavisničkog virkanja na Fejs i Instagram. Umesto momentalnog odgovaranja na svaku poruku. Umesto glupo nonšalantnog traćenja života.

Sat vremena manje dnevno to je 365 sati godišnje. To je 15, 2 dana. Ej! Nečiji ceo godišnji odmor.

Vreme je najskuplja tarifa. To je valjda svima sada jasno kad ne mogu van svojih dvorišta.

– Život nije film, ne mora sve uvek da bude spektakularno, znaš? U redu je i kad nisi dobro, ako ne dopustiš da te preplavi.

– A gde piše da smemo da se zadovoljimo prosečnim? Ko hoće ako, ne branim. Ali ja nikad nisam htela manje od spektakularnog, pravog, životnog. Ne mora filmski, samo da je skroz. Do koske. Razumeš?

– Razumem. Ne razumem ko ti brani?

– Oh, pa to je lako. Sama sam se zaključala.

– Sad ćeš da se otključaš?

– O,da! Čuvaj se, Žmu. Od danas sam samo pola sata onlajn! Resto – živim!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije