Nebojša Čehranov: Pusti me da odem

Taman se naviknem na ništa
kad ti odnekud izviriš
i onako ptičičast
poništiš sve ništavce

pre neki dan
rešio ovaj moj da kreči
posle dvadeset pet godina
aj

kad je došao do vrata od kupatila
tu sam crkla
skočim na njih i krenem da ih mazim i plačem
i štitim svojim telom
na njima stotine rupa od pikada
iz vremena kad smo ti i ja
promašivali naše utopije
i voleli se onako skroz
dečije
ali ogromno
baš kako mi je trebalo od samog rođenja

setih se kako sam te ubeđivala
da sam te volela i pre nego smo se sreli
dok si se ti smejao
zadirkujući moje vreme preterivanja

istovremeno si se zaricao na neku svoju večnost

i evo je
kako opojno poništava sve što nismo mi

znaš li da ovako bezbožna
odem ponekad u crkvu
i molim se svim nejasnim silama
da ti ne kaplje dnk
tamo gde ti ne želiš
često se pitam koje su to žene
imale toliku sreću da te razmnože
i da li ti dovoljno maze rupe
koje ostavljaš iza sebe

u svakom slučaju
sve vas čuvam
u pokušaju da sklopimo ovu sliku bez rama
koju sama
nikada nisam uspela da uramim
a da budem zadovoljna
trenutnim imanjem

Preuzeto sa:  facebook.com