KulturaLjudinajnovijeNaslovna vijestŽivot

Tanja Bošković: Džaba vam silikoni, koga ćete uveriti, sebe u ogledalu, šta?

Naišla sam na neke reči koje su na mene delovale poput melema, jer ovih dana neke rane mi se otvaraju.

Jovana Kešanski

Rekla ih je još pre nekoliko meseci za infopult naša poznata glumica Tanja Bošković koja mi je još odmalena imala neku neobjašnjivu lepotu za koju sam tek kasnije shvatila da je takva jer dolazi prevenstveno iznutra, iz snage, iz samopouzdanja utemeljenog na znanju, iz harizme, iz jednog zdravog pogleda na život i na sebe u tom životu, u pronalasku izvorne radosti.

„Volim lepotu i celi život joj služim. Kreme i šamponi su manje bitni. Užasno me nerviraju reklame koje obećavaju sreću koja dolazi spolja. Sreća se neguje drugačije. Toj nezi posvećujem vreme.

Ove bore koje imam, zaradila sam najvećom radošću. Umem da starim, naša tela su propadljiva. Prezirem žene koje ubrizgavajući otrove u svoja lica misle da će njihove oči biti manje ranjive.

Foto: unsplash

Džaba vam silikoni, koga ćete uveriti, sebe u ogledalu, šta? Da niste imali dubok i ozbiljan život te da niste nikome ništa podarili, nego šta? Ništa!, rekla je Tanja i dodala da svoju decu nismo naučili da shvate da samo ono što smo dali, to imamo.

„Osnovna rečenica koja opisuje 21. vek je „Izgledam dakle postojim!. U 19. veku je bilo „Mislim, dakle postojim!“, a u 20. je „Imam, dakle postojim!“. Boli me 21. vek jer ljudi nekako propadaju.

Teši me da neće sve biti urušeno dok postoje fantastični ljudi koji nas čine boljima nego što jesmo.“, zaključila je Tanja i osvrnula se na to da čovek odrasta estetički i etički i da je nega za nju nešto sasvim drugačije od onoga što je uvreženo.

Voli da pliva, da hoda i to kako kaže „uglavnom kroz život“, izbegava vožnju automobilom, voli da se druži sa ljudima i ima dugogodišnja prijateljstva.

Ovaj Tanjin kratki intervju podsetio me je po ko zna koji put zbog čega je čovek današnjice u svom „imanju“ tužan kao da apsolutno ništa nema, jer je naučen da je imati = posedovati materijalne stvari. Pa čak i ljude. Da je imati = lepo izgledati, po svim nametnutim standardima lepote.

Foto: unsplash

Ovaj period koji svi sada skupa živimo pokazao je u dosta primera da nismo baš sposobni da budemo sa sobom, sa vremenom koje imamo, sa partnerima kojima smo se „zakleli na večnu ljubav“, sa svojim mislima i nemirima koje ne možemo više tako lako „zamaskirati“ i prevariti novom frizurom, pramenovima, odlaskom na manikir, u šoping, solarijum, kod šminkera… gde god, na spoljno ulepšavanje, dok se unutar raspadamo ko pazl od 530 najsitnijih delova jer nas je mrzilo, jer smo jurili, jer nismo iz ko zna kog razloga hteli da zavirimo u njega, da otkrijemo bar šemu za uklapanje ako dođe do raspadanja.

Stojim danas pred ogledalom požutele kose, umršene na mestima gde je najviše blanša, u majici obučenoj naopačke sa etiketom veličine zastave koja već 10 meseci čeka da je odsečem makazama, a ja je ipak obrćem; posvetlelih, nestajućih obrva, sa gumenim žutim rukavicama do lakta, spremna da oribam kupatilo i neke istine koje mi se ne dopadaju koliko ni kamenac što nagriza slavinu.

Naučila sam vrlo brzo i uspešno Tanjinu istinu o spoljašnjoj lepoti. Ne crpim svoje samopouzdanje iz tih izvora.

Volim da sam sređena, našminkana, ali mi je sve to bez unutarnje sređenosti i radosti pusta rabota. Nikad me frizura nije umirivala duže od 25 minuta. Nova haljina recimo sat i po. Šminka samo dok je nanosim.

Sa pročitanom knjigom sam već duže od sat i po mirna. Sa iskrenim prijateljskim razgovorom, takođe. Sa savladavanjem nekih svojih strahova odlaskom kod psihoterapeuta, isto.

Sa ispunjenim malim ciljem, preskočenom preprekom, izdizanjem iznad neke slabosti, isto. Sve su to oni delovi pazla koje treba da upoznamo, da se ne bi bespovratno izgubili u krvotoku.

Naša tela, što kaže Tanja propadaju, ali naša radost, naše znanje, naši snovi, naše uzdizanje nad vladajućim standardima lepote… ne.

Nemam uopšte želju da sutra odjurim kod frizera. Na manikir. Pedikir. Ne zanima me kako će se o koncu završiti sve to sa gnezdom u mojoj kosi i obrvama, ali, imam neopisivu želju da još više upoznam sebe, da raskrčim šut koji se po ćoškovima zgomilao, da se okuražim, da nastavim sa snovima koje sam napustila negde sa 27, jer ako to ne uradim ne postoji baš nikakvo spoljno ulepšavanje koje će me umiriti. Ono ima smisla samo kao zabava, ne kao lek i beg i maskiranje.

Samo ulepšavanjem sebe izunutra, mogu doći do one sreće o kojoj Tanja priča a koja nema nikakve veze sa silikonima, ali ima sa radosti i uživanjem u sebi i trenucima sa sobom, prijateljima i ostvarenim snovima.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije