DogađajiKulturaLjudiMedicinaMjestanajnovijePojave

“Odbiti vakcinisanje deteta, znači biti zaljubljen u svoje strahove”

Poenta je, da ako već očekujete od medicine da vam rešava zdravstvene probleme, morate da joj poklonite poverenje.

Redakcija

detinjarije.com

Zašto nas vakcine toliko brinu? Eula Bis pokušala je da odgovori na ovo pitanje u knjizi “O imunitetu: Pelcovanje” ( On Immunity: An Inoculation) koja je svrstana u 10 najboljih knjiga 2014. godine po izboru američkog Njujork Tajmsa.

Kada danas govorimo o vakcinaciji, imamo posla sa metaforama, osnovna je teza autorke, a metafore imaju neverovatnu moć da nam oblikuju razmišljanje. Tako dolazimo u situaciju da, kada pomislimo na nešto što prolazi od jedan od najkontrolisanijih prouzvodnih procesa na svetu, mislimo na strah, kršenje prava, korupciju, zagađenje…

Vakcine krivimo za sve, od alergija do autizma. “Toliko je raznih razloga zbog kojih ljudi ne vakcinišu decu, da se to teško može nazvati jednim pokretom. Jedni imaju zdravstvene argumente, drugi pružaju otpor kapitalizmu.

Neki smatraju da se time suprostavljaju korumpiranoj industriji lekova.” Iako naučni radovi na koje se pozivaju protivnici vakcina redovno bivaju diskreditovani, američka deca, naročito deca belih, bogatih i obrazovanih roditelja, sve češće se ne vakcinišu, što ima predvidive posledice.

Pojavile su se epidemije zauški i velikog kašlja. Morbile, koje su u Americi bile iskorenjene, ove godine vratile su se na velika vrata.

“U ovoj knjizi Eula Bis ne polemiše sa protivnicima vakcina. Predmet njenog interesovanja su majke, i u osnovi ove knjige su razmišljanja mama i trudnica na temu vakcinacije.”

Bisova u knjizi prati nastanak i razvoj preventivne imunizacije, otkrivajući neke manje poznate činjenice o njenoj istoriji.

Vakcinacija nije proizvod moderne medicine, već joj je prethodila, a njeni koreni su u narodnoj medicini i praksama stočara. “Tokom epidemije iz 1774. godine, jedan zaraženi seljak preneo je iglom kravlji gnoj na ruke svoje žene i svoja dva dečaka.

Komšije su bile užasnute, ali porodica je razvila otpornost na male boginje,” objašnjava ona, dodajući da su mlekarice, koje su bile u redovnom kontaktu sa kravama, dobijale plikove po rukama koji bi ih činili otpornim na virus malih boginja, što je bila spontana vakcinacija koja se odvijala milenijumima unazad.

U ovoj knjizi Eula Bis ne polemiše sa protivnicima vakcina. Predmet njenog interesovanja su majke, i u osnovi ove knjige su razmišljanja mama i trudnica na temu vakcinacije. “Kada sam uronila u literaturu koja se bavi otporom prema vakcinaciji, naišla sam na mnogo mizoginije tipa “majke su glupe pa ne shvataju naučne činjenice” priča ona. “Ne želim u to da verujem, i zato sam svoju knjigu pisala sa uverenjem da su majke inteligentne i promišljene,” kaže Bisova.

Vodeći brojne razgovore sa njima, Bisova je slušala o tome kako su vakcine pune žive, etra, aluminijuma, antifriza… Ali, ono što je shvatila jeste da problem zapravo nije u onome što je u njima, već u atmoferi straha koja se stvara oko njih, i koja čini da se ignorišu svi dokazi koji pobijaju ove teorije.

“Mi volimo svoje strahove” piše Bisova, i to iz pozicije nekog ko je blizak mentalitetu ovih majki – najzad, i sama je belkinja, obrazovana i dobrostojeća, slična ostalim majkama koje žele da sve rade “prirodno”, sa nostalgijom za preindustrijskim vremenima.

Foto: pexels

Ali, kujemo li “prirodu” u zvezde samo zato što smo se otuđili od nje i zaboravili koliko strašna ume da bude? Njen “prirodni” porođaj pošao je po zlu i hitno je odvedena na operaciju, a dostignuća moderne medicine spasla su joj život.

Međutim, to je nije poštedelo novih dilema. Kada je trebalo da vakciniše sina, i sama je osetila koliko su zavodljive razne dezinformacije na koje je nailazila istražujući ovu temu.

Ključ je upravo u “prirodnosti” i našim strahovima od industrijalizacije, svesti da smo zagadili svet i jedni druge. “Rođenje mog sina pojačalo je ujedno i svest o mojoj moći i o mojoj bespomoćnosti”, piše Bisova. “Svet je odjednom postao pun opasnosti – bojala sam se olovne farbe na zidovima, šestovalentog hroma u vodi, ustajalog vazduha…

U Čikagu je u godini nakon rođenja mog sina upucano 677 dece, ali ja sam ipak uspela da se isprepadam od ovih daleko bezazlenijih pretnji.” Sve je bilo podnošljivo dok joj je sin isključivo sisao, da bi doživela pravu agoniju kada je prvi put probao vodu “Nečisto! Nečisto!” vrištao je moj um,” opisuje ona strah od “prljanja” svog deteta spoljašnjim faktorima.

“Živimo u kulturi koja se ponosi svojom racionalnošću, a zapravo smo jednako sujeverni kao što smo oduvek bili”, zaključuje. Strah je sve prisutniji u roditeljstvu a “što smo uplašeniji, to smo i manje razumni” primećuje ona.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije