Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Budi hrabra kad mora

Kako da naučiš te male glave da ništa nije strašno kad se i sam plašiš?

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Pixabay.com

Volela bih da zakoračim u onaj dan kada sam pronašla maminu staru braon kožnu školsku torbu i rekla: ja ovo nosim u školu. Bila je na jedan kaiš, sa „retro“ kopčanjem i niko u mojoj školi nije nosio tako nešto. imala sam osam godina i još se sećam kad je jedan dečak vikao preko celog školskog dvorišta: „Kakva ti je to torba? Šta si ti? Poštar?!“

Pa smeh kao da sam „Sam u kući“, prvi deo.

„Budi hrabra“, rekla sam sebi. Malo me je zabolelo, ali nisam prestala da budem poštar. Nisam htela da nosim ranac. Svi su nosili ranac, a torba je bila prelepa. Ne znam da li je mama još čuva na potrkrovlju.

Volela bih da zakoračim na onu ulicu pod snegom, sa drvoredom bagrema, u zimski dekor detinjstva. Da mokrim čizmama ušetam u učionicu, gde su pre mene pristigli drugi već poređali čizme uz radijator i suše čarape i rukavice. Nisam bila jedina koja bi obuvala kese preko čarapa pre nego što obuje čizme. Devedesetih ni šuškave trenerke nisu bile sramota.

Iza školske ograde bio je lokal u kom si mogao da kupiš pofrit ispržen u užeglom ulju, ušećerene jabuke, suncokret i mirišljave sličice. Još mi je u nozdrvama taj miris. Igrali smo „tapku“. Lupiš sličicu dlanom i čekaš da se okrene. Slađe je nego da menjaš duplikate.

Volela bih da zakoračim u školsko dvorište onog dana kad su plavi košarkaši postali zlatni na Svetskom prvenstvu. Ono navijanje ispred televizora, pa radost, pa skandiranje imena, a onda izlazak na ulicu i školsko dvorište puno odraslih, zastave koje se vijore iz automobila. Mama je nosila žutu suknju sa belom čipkom na rubu i sećam se da sam pomislila: šteta što je ne nosi češće, prelepo joj stoji.

Volela bih da ponovo osvanem onog jutra kad je padala kiša, a kumova mačka Tabletica ušetala s terase u sobu. U glavi mi se vrteo „Šal od svile“ dok sam žurila kod Piko u stan da joj ispričam kako me On voli, kako je sad to to, rekao je nema povratka. Budi hrabra sad, izdrži. Ne priznaj odmah da ni ti nisi prestala da ga voliš.

Volela bih da preležim jedan dan u domu „Marinović“. Soba 215, „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, čitanje četvrto, na radiju Galija, na stolu kafa, cigarete, karte. Nedostaje mi onaj nenadoknadiv osećaj slobode. Osećaj da ne moram ništa.

– Možemo da se preselimo na planinu i onda ne moraš ništa. – kaže Žmu.

Ali daleko su te planine.

Preduboko su u nama.

Nisam više tako hrabra.

budi hrabra

Foto: Pixabay.com

Volela bih da zakoračim u svoj život od pre, u bilo koju stranicu dnevnika da se uverim: to sam i dalje ista ja. Lako me je očarati, teško razočarati, svojeglava – boli glava, (pre)stidljiva, nesvadljiva, šašavi Don Kihot i crna ovca, osmogodišnji poštar i dorovoljni raznosač osmeha.

Volela bih jako ono vreme kad me je budila SMS poruka, kad smo pravili puškice koje nikad ne iskoristimo i preslišavali se lekcija u autobusu do Niša. Bilo je tako lako verovati da nam je teško. A znati da se ne bismo ni sa kim ni za šta menjali.

Da li negde postoji neki trg ili poljana na kojoj ću sresti sve te ljude – umrle i žive, na jednom mestu, nasmejane, onakve kakve ih najlepše pamtim? Je li to nezrela želja da su svi dobri, da se nismo promenili, da u nama još čoveka ima?

Volela bih da zakoračim jednom na onaj školski čas, u onu poslednju klupu i pišem i pet minuta posle zvona pismeni zadatak. Da u vežbanku iscedim srce, da ne ostane ništa. „Proleće u mom kraju“, „Događaj koji nikada neću zaboraviti“, „To sam ja“, „Traganje za smislom života“…

Pa još jedan krug.

Možda se baš tu negde još kriju svi ti smakovi sveta, zaboravljene formule za zapreminu i površinu, čitave mladosti upakovane u ukrasan papir koje nestrpljivo čekaju da ih neko otvori, da im se neko obraduje.

Je l’ ima neko uputstvo?

Kako da se čovek ponovo upakuje u sebe, kako da život ponovo postane samo opažanje i osećanje kao u dečjim očima? Kako da budeš mama, a da malo od tog dečjeg oduševljenog pogleda ukradeš zrnce za sebe?

– Mama, vidi buba! Mama, mesec! Mama, sunce! Mama! Mama!

Kako da naučiš te male glave da ništa nije strašno kad se i sam plašiš?

– Hteo sam samo da budem hrabar kao ti, tata. – čitam priču pred spavanje. – Hrabrost ne znači da tražiš nevolju. Simba, ja sam hrabar samo kad moram. – rekao je Mufasa.

Možda odgovore treba tražiti u bajkama. Bolje odgovore nego nevolje.

Hajde, mama. Budi hrabra kad se mora.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije