Ljudski odnosinajnovijePorodicaŽivot

Kako izgleda rođendan u karantinu?

Dragi dnevniče,

dvadeset petog aprila sedamdeset i sedme, nešto posle podneva, jedna je žena skočila s vrha zgrade u Zagrebačkoj ulici u Sarajevu i to bezmalo pred noge moje majke, koja je sasvim slučajno prolazila baš tuda i u čijem sam stomaku, sasvim slučajno bila –  ja.

Redakcija

duda.rs / Daniela Bakić

Foto: duda.rs

Još istog dana – završile smo na Koševu, u porodilištu.

Beba je veoma mala, kazao joj je profesor. Ovo će jako teško ići, da znate, nije se ni okrenula kako treba. Mi takve slučajeve obično stavljamo u tegle, da studenti na njima uče.

Ne nadajte se mnogo, koleginice. Mladi ste, ima vremena.

Dan kasnije, došla sam ja. Neugledan prizor od kilo i trista, nedovoljno formiran i prošaran plavim venama kao kakva geografska karta.

Život u pokušaju, s ozbiljnom opstrukcijom pluća i prognozom koja ne obećava. Jednom rečju – stvorenje niotkuda koje je čudnim spletom okolnosti, odlučilo da ipak ne završi u nekakvoj studentskoj tegli za potrebe katedre Medicinskog fakulteta u Sarajevu. Udahnula sam i to je, manje-više, bilo to.

Krajem juna iste godine, po izlasku iz inkubatora, usledio je moj prvi javni nastup i dolazak kući. I to ti dijete, upitala je, kad su me odmotali, vidno razočarana, moja baba. Biće da još od tada vučem izvesnu nelagodu, zbog koje se retko kada i pred retko kim zaista “odmotavam“.

Ali evo me! Četrdeset i tri godine kasnije. Nešto ugledniji prizor života koji je još čudnijim spletom okolnosti u međuvremenu uspeo da odraste, pozavršava neke škole, uda se, rodi dvoje dece u redovnom terminu i pored toga nešto i napiše.

Za nekog ko je trebalo da bude sačuvan u tri deci formaldehida – i nije ispalo tako loše.

Dobro, verovatno da i ja svojoj deci danas izgledam isto tako izraubovano, kao meni moji roditelji u četrdeset i nekoj, ali one ne govore, a ja ih ne pitam. Strah od četrdesete, prevazišla sam pre tri godine, i to tako što sam ga, kao i mnoge pre njega –  ignorisala.

Nisam otputovala nigde, nisam se ošišala, isterovirala kineski alfabet, nisam promenila lični opis, nisam tog jutra dugo stajala pred ogledalom, niti sam uradila jednu od onih spektakularnih stvari koje žene inače rade kada osete da im se vreme primiče.

Prosto smo se mimoišli na vratima, moj strah i ja. On je skinuo šešir u znak pozdrava a ja sam se uljudno naklonila. I to je bilo to.

Foto: pexels

Mama, kako se osećaš, pitale su me jutros dok su stajale pored kreveta s poslužavnikom. Hm..,bolje nego poslednji put kad su mi donosili doručak u krevet, pomislila sam. Bila sam u bolnici, a na bolničkom poslužavniku i ne biva bog zna šta. Jutros – jutros mi je servirana čista ljubav.

I dok otpakujem šuškavi poklon koje su pre neki dan, diverzantskom akcijom, prošvercovale u kuću – računam kako zapravo i nije moglo biti bolje. Jel’ ti se sviđa, mama…? Jesmo pogodile..? Preda mnom stoji kupka, krema za ruke, krema za pete, keratin za kosu i nekakav hidrirajući sprej za lice. Nadam se da ne žele da me balzamuju. Barem ne još neko vreme.

Stiže mi poruka na mobilni. Moram da uzmem naočare da bih pročitala. Slova su nekako postala sitnija u poslednje vreme. Srećan rođeeeendan, piše. Hvala, odgovaram i dodajem srce i onog smajlija što šalje poljupce.

Kako ti se sviđa sendvič, pitaju me. Nestrpljive su. Odličan je, kažem. Je li kao iz kafića..? Kao iz šta..? Kafića, mama, kao kupovni… Otkada kupovno postavlja standarde u gastronomiji..? Jeste, kažem, kao kupovni je. Jesi li srećna, mama..?

O, jesam. Srećna sam. Iako je ovo prvi rođendan u izolaciji. Iako danas niko neće svratiti na kafu. Iako je napolju takav dan da izgleda kao da će se sva kiša ovog sveta izliti na grad.

Iako deo mene misli “o bogo, kako sam stigla dovde..? Odakle meni tolike godine najednom..?  Odakle mi deca…? Muž? Pas..? Neka me neko uštine…! Sanjam…!“

Srećna sam jer upravo gledamo stare spotove. Šinejd O’Konor, Cukero, muzika “onog vremena“. Srećna sam jer su mi deca spremila doručak, a Deki se već neko vreme muva po kuhinji i nešto opasno dobro miriše odande. Udahni i pomisli želju, mama. Al’ pravu želju, ne one tvoje “da svi budemo zdravi i tako to“.

Foto: unsplash

I tako, pomislila sam želju, a onda smo se još jednom mimoišli.

Gospodin sa šeširom i ja. Ok, pomislila sam, možda nije uvek sve išlo po planu, možda ni ja nisam uvek baš kao kupovna, možda je život samo jedno veliko noćenje s doručkom, možda ću za pun pansion morati dobro da doplatim, ali za nekog ko je mogao da bude sačuvan u tri deci formaldehida – sasvim sam dobro ispala.

Preuzeto sa: duda.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije