dete
Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Deca u Švedskoj ne plaču

Deca u Švedskoj ne plaču, al’ ja ne živim u Švedskoj, ja živim u Srbiji, u provinciji koju je i Bog zaboravio.

Piše: Srbijanka Stanković

„Provincija je stanje duha. Nije važno gde živiš.“ To su bile prve reči koje je Mina zapisala u svoj dnevnik. Imala je 34 godine, muža, sina, posao i nepodnošljiv teret na plećima kojeg je morala da se oslobodi. Zbog toga je tog vrelog letnjeg dana, odmah nakon kratkog susreta sa Irenom ušla u knjižaru i kupila tu svesku.

Bilo joj je potrebno da iz sebe istrese svu gorčinu koja joj se skupljala u grlu. Jer ona nije bila gorka osoba. Ona nije mogla to biti.

Irenu je poznavala celog života. Oduvek su bile prijateljice. Možda je ona bila i najbolja osoba koju je Mina poznavala. Jedna od onih koje vas okupaju toplinom, suncem, radošću čak i kad samo pola sata provedete u njihovom društvu. Odselila se u Švedsku u kasnim dvadesetim. Njen verenik je tada dobio neki odlično plaćen posao u Malmeu i nije bilo razloga da ga ne prati.

Mina je mislila, pomalo naivno da Irenu neće promeniti daleka skandinavska zemlja. I bila je u pravu. Nije računala na to da će nju samu promeniti ostanak i život u istom malom gradu u kom su zajedno odrasle.

U početku nije imalo šta da se primeti. Kad god bi Irena došla one su se morale videti, bar jednom na kratko i jednom na duže, kad se popodnevna kafa pretvori u jedno pivo, pa još jedno, pa ‘ajmo kod mene na terasu i tako do 3h ujutro. Da zovem taksi? Ma ne blizu sam, šta nas deli jedna ulica?

Uvek su se tako nekako rastajale, kao da će se videti sledeće nedelje ponovo.

I zaista, svaki njihov susret bio je takav: kao da se nisu videle par dana. Na bliskost se nisu obrušili kilometri.

Jedna svadba, druga svadba, jedna beba, druga beba. Mina je imala siguran posao i platu koja, istina, poneki dan zakasni, ali nije se žalila. Irena je radila u struci, posle par godina govorila je švedski kao maternji, životi su im tekli u naizgled istom smeru, ali ništa nije bilo isto.

***

– Želim da se vidimo, ali moram da povedem Mihajla sa sobom.

– Ma jesi li luda? Naravno da ćeš ga povesti! Na istom mestu? – pitala je Irena preko telefona.

– Jesi li sigurna da ne možeš kod nas? – pokušala je Mina još jednom da ne izlazi sa bebom i povede je u kafić.

– Ne mogu, izvini, moram silna neka dokumenta da sredim u gradu, ako dolazim neću moći ni pola sata da posedim. Ovako ćemo koliko toliko da se vidimo. – rekla je Irena.

Taj susret je bila prva i jedina knedla u Mininom grlu zbog Irene. Tog dana je počelo njeno spasavanje. Nije imala pojma.

Irena je mirisala prelepo, ali je parfem bio prejak za Mihajla, pa se rasplakao čim ga je uzela u ruke. Dok ga je smirivala Mina je prosula pola čaše soka na svoju dugu belu suknju, jedinu stvar u kome nije izgledala kao da je rodila petorke, a ne jednu jedinu bebu, i to pre deset meseci. Irena je bila u uskoj košulji i farmericama, lepa i sveža sa vrlo malo šminke. Smirena, nasmejana i staložena.

Pričala joj je o novom projektu na poslu, o svojoj jednoipogodišnjoj devojčici Ani, o tome kako izgledaju vrtići u Švedskoj i kako joj se sve nekako lako.

– Stvarno, ponekad se osećam kao neverovatna srećnica. Ne znam da li me razumeš? Toliko sam srećna da se pitam čime sam zaslužila svu tu sreću. – rekla je mirno, kao da se podrazumeva da će je Mina razumeti.

Ali Mina po prvi put nije razumela. Jer je preko puta nje sedela neka druga, baš kao što je rekla, srećnica, žena kojoj (znala je koliko je to grozno, ali da) žena kojoj zavidi. Zbog te lakoće, zbog slobode sa kojom podiže ćerku, zbog toga što ne razmišlja o parama, o mleku, o pelenama, o poslu, što joj ne kasni plata sa porodiljskog odsustva, što je i dalje zaljubljena, što ne mora da ubeđuje svekra i svekrvu tri meseca unapred da dečji rođendan ne mora da se slavi kao venčanje kraljevskog para, što joj muž ne radi u tri smene i pa nema kome da ostavi dete na pola sata da ode zubaru ili u prodavnicu.

Što njena Ana sedi u nekom dvorištu u krilu bake i deke koji joj se raduju i smeju, a njen Mihajlo već deset minuta plače u njenom krilu u bašti gradskog kafića.

– Šta mu je sada? Duuušo, pogledaj teta Irenu. Nasmeši se, srećo. Vidi, vidi! – izvukla je Aninu igračku iz torbe i pružila mu u ručice, a on se u trenutku umirio. Mina je odahnula. Odjednom su joj se u ušima stvrdnule sve one grozne misli. Kako sam mogla da mislim o mojoj Ireni ovako?

Još nije stigla da oseti ugriz savesti kad je čula Irenu kako kaže:

– Znaš, u Švedskoj deca uopšte ne plaču.

– Molim? – čula je sebe kako muca.

– Stvarno. Ne znam kako to, ali evo, koliko godina već živim tamo, ja još nisam čula da neka beba u zgradi ili na ulici plače. Oni su tako posvećeni roditelji. Tako su smireni, usmereni na dečje potrebe. Znaš? Jedostavno kad su sa decom brinu samo o deci i tu nema mesta nezadovoljstvu.

– Aham.

žena

Foto: Pixabay.com

Posle je nije slušala. Nije ništa čula osim svog gorkog srca. Šveđani su bolji ljudi, Šveđanke su bolje majke. Ona ne ume s rođenim detetom, čim eto deset minuta ne može da ga smiri, zar ne?

Deca u Švedskoj ne plaču, al’ ja ne živim u Švedskoj, ja živim u Srbiji, u provinciji koju je i Bog zaboravio. Na nedovršenom spratu muževljeve kuće, sa svekrom i svekrvom koji neće ni kratko da se poigraju sa svojim unučetom. Ne mogu da mislim samo na dete kad sam sa detetom, jer mislim o tome kako ćemo da platimo sve račune, kad će nam isteći kredit i da li će mi poslodavac dati otkaz čim se vratim s porodiljskog.

Ne mogu da budem mama koja se smeška, kad me na pola sata podsećaju da ima deset meseci a ne hoda, ima samo jedan zub i još piški u pelene.

– Je l’ Ana ne nosi pelene?

– Nosi, zašto pitaš?

– Malo me gnjave ovde što Mihajlo još neće da sedne na nošu. – rekla je tiho.

– Ma da l’ se ti opterećuješ oko toga šta drugi kažu? – bocnulo ju je Irenino pitanje.

Stvarno da l’ se ja opterećujem oko toga?

– To je tvoje dete, Mina. Vaše dete. Šta vas dvoje odlučite, to je to. – Irena je zvučala tako sigurno da ju je tom jednostavnom rečenicom presekla na pola. – Slušaj, mnogo mi je žao što se mučiš oko takvih pitanja, volela bih da izbiješ to iz glave. Nije to tvoj nivo. Moram da idem sada. Nadam se da ćemo uspeti da se vidimo još jednom, ali ne smem da obećam. Sad kad smo tu s Anom, svi bi da je vide. Znaš već kako je to… – rečenica joj se izgubila u Mininoj kosi kad ju je zagrlila.

Mina nije osetila njenu ljubav i podršku. Umesto toga njena je duša kapljala ogorčeno.  Ne znam kako je to. Mog Mihajla niko nije došao da vidi mesecima.

Preturala je u mislima ceo njihov razgovor i od svega najjasnije čula:

– Nije to tvoj nivo.

Tek tada je shvatila koliko je bila glupa. Koliko je zalutala. Kako se brinula oko svega što ne treba. Kako je zamalo mogla izgubiti prijateljicu zbog zavisti. Kako je mogla izgubiti sebe. „Provincija je stanje duha. Ja nisam ovo.“

Pogledala je u Mihajla i rekla: Čuješ li ti to, mališa? Deca u Švedskoj ne plaču. E pa od danas,  tvoja mama je tvoja Švedska.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije