Znaš, sloboda je suviše skupa
Mi ljudi slovimo za neka misaona bića. Razumna.
Dat nam je mozak. Glava. Sposobnost da mislimo i promislimo.
Razvoj društva nam je dao mogućnost izbora. Demokratija nam je dala slobode.
Opet mi je tako lako odbacimo.
Kao da volimo da budemo ograničeni. Ukalupljeni. Sputani. Nečiji, a sve manje svoji.
Znam mnogo žena koje sa ponosom sebi dodaju epitet nečije žene. Ništa loše u tome da volite muškarca ali loše je ako sve drugo što ste bili i možete biti prestane da postoji jer ste gospođa ta i ta, žena tog i tog.
Postoji i ona druga kategorija, koja sa ponosom ističe šta im muževi sve brane. Koja ne smije na kafe sa prijateljicama, koja ne smije da spomene da ima drugara.
Takva žena misli da je poželjnija i vrijednija ako joj neko brani, jer ako ti brani to je valjda u glavi sulud znak da mu je stalo.
Meni je poslednji put nešto zabranila mama, onda kada sam živjela pod njenim krovom i dok je odgovarala za mene. Uprkos tome i tada sam se borila za svoju slobodu, nisam prihvatala ono što mi je nametano kao imperativ i trudila sam se da imam svoj svijet.
Nikada mi nije palo na pamet da svoju slobodu poklonim nekom muškarcu i dam mu pravo da sa mnom rukovodi. Nikada nisam željela da budem deklarativno nečija žena. Željela sam da budem cijeli svijet. Željela sam da sama toliko volim nekoga da ne želim da odem nigdje drugo. Da je ta ljubav za mene sloboda, a ne zatvor. Ne moranje. Ne ograničavanje.
Ovih dana više nego ikada smo imali priliku da vidimo kako izgleda kada te neko ograniči. Sa tugom konstatujem kako postoji dio ljudi koji je jedva dočekao da prihvati sva ta NE MOŽEŠ koja su stavljena pred nas. Naravno da sam i sama poštovala i poštujem većinu mjera, neke jer želim, neke što moram jer mi se ne plaćaju kazne i u sebi sam venula. Ne volim NE MOŽEŠ. Ne volim iako većinu radnih dana uveče provedem u kući, sama činjenica da mi je neko rekao NE, mi stvara nelagodu. Ja želim da mogu šta hoću, kad hoću.
Vratiće se ovo sve na ono kako je bilo. Sjetila sam se toga dok sam večeras koračala sa posla kući oko 21h. Prvo veče poslije ko zna koliko da možeš da šetaš. I da vidiš zvijezde. I sjetila sam se da postoje neke žene koje ne smiju da šetaju same. Kojima muškarci stalno vise za vratom. I koje su to iz nekog neobičnog razloga same izabrale za sebe.
Postoje i one nesrećne žene koje su silno pogriješile, bile zlostavljane i spasile se. I onda ove nesrećnice i njima paradiraju kako im njihov baja ne da da obuku minić i kako ja ta posesivnost nešto baš sjajno.
Ko ima pravo da ti kažeš šta ćeš obući i kada? Ko ima pravo da ti kaže s kim ćeš piti kafe? Ko ima pravo da ti kaže kada ćeš ići i gdje? Ko ima pravo da ti kao odrasloj ženi zabrani?
Nema niko. Ima pravo da korača s tobom takvom kakva si, ili da produži dalje.
Jer, znaš, sloboda je suviše skupa da bismo je odbacili tek tako.
