emina-elezović
LjudinajnovijeRadoznala Lola

Emina Elezović: Nestrpljiva sam da kažem sve odjednom

Emina Elezović je pesnikinja koja daje stvarima vremena. Baš vođena tom mišlju, ona i piše. “Nema okolišanja i čekanja, nestrpljiva sam da kažem sve odjednom.”

Razgovarala: Srbijanka Stanković

Prva zbirka poezije pesnikinje Emine Elezović „Iza vrata“ ugledala je svetlost dana. Nežni stihovi i iskrenost u najsvetlijem i najnežnijem obliku pronalaze svoje mesto u srcu svakog čitaoca. Lola vam otkriva ko je Emina, šta je nagoni da piše i kako je život u Finskoj uticao na njeno stvaranje.

Lola: Kada si napisala svoju prvu pesmu? Da li se sećaš tog osećaja? Da li je stvaranje uvek isti proces ili uvek različit proces?

Emina: Da budem iskrena, kad su pjesme u pitanju, tu nema nekog procesa. Često me jedna riječ ili trenutak mogu natjerati da napišem pjesmu za nekoliko minuta. Sjećam se sasvim jasno, mislim da je bilo proljeće 1999. Odlučila sam zadatak “napišite nekoliko rečenica o proljeću” shvatiti kao “napišite nekoliko rečenica koje mogu da se rimuju”, u to vrijeme mi se to sviđalo, bilo mi je zabavno da se stvari rimuju. Ta poezija se dosta promijenila, i sadržajem i formom. Doživjela sam istinsko otkrovenje kad sam poslije shvatila da ne mora da se rimuje, ne mora da ima strofe, ništa ne mora, osim da živi.

Lola: Tvoja prva zbirka pesama “Iza vrata” izašla je iz vrata i prozora u svet. Koliko je sada ta ukoričena poezija tvoja? Da li više pripada tebi ili čitaocima?

Emina: Ta poezija nikad nije ni bila moja, svaki put kad napišem nešto, osjećam se kao da sam nešto i pustila od sebe, a pogotovo sad kad su knjige u rukama toliko ljudi. To pripada svima, jer svi čitaju i razumiju na različite načine. Najsretnijom me čini da će je čitati i ljudi koji nisu voljeli poeziju jer „to nije za njih“.

emina-elezović

Foto: Emina Elezović, privatna arhiva

Lola: Tvoje pesme su ogledalo ogoljenog lica sveta, stabilne strukture krhkih osećanja. Kako pretočiš svoj mikrokosmos u stih?

Emina: Lako, ako sjednem da nešto napišem i ide jednostavno, onda je to brzo gotovo. Ako sjednem, pa se premišljam, razmišljam kako da nešto kažem ispravno, vraćam se i pregledam, od toga nema ništa. Ovo me dosta naučilo i o stavu prema drugim životnim dešavanjima i odlukama.

emina-elezović

Foto: Emina Elezović, privatna arhiva

Lola: Šta je to što pesmi ne možeš da kažeš?

Emina: Sve sam već rekla, čini mi se, a ostalo ne bih da spojlujem neke iduće zbirke. 😀

Lola: Tvoja kratka priča “Daleko je Kazablanka” pobedila je na konkursu Oslobođenja 2018. godine. Kako je ova nagrada uticala na tvoje stvaralaštvo? Da li ti je bliži prozni ili poetski izraz?

Emina: To mi je bila druga po redu nagrada na istom konkursu. Kad sam je osvojila 2017. godine, bila sam šokirana jer je nisam očekivala, pogotovo jer su priče poslastica i pišem ih rijetko. „Daleko je Kazablanka“ je jedna dosta drugačija priča koju možete protumačiti na različite načine, u zavisnosti od toga da li vjerujete u čuda. Najveći utisak na mene ostavio je komentar žirija, to je nešto što mi je pomoglo da shvatim da se i moje priče mogu razumjeti i da ne moraju da ostanu tajna. I poeziju i prozu volim podjednako, samo što pjesmi mogu da kažem više.

Foto: Emina Elezović, privatna arhiva

Lola: Kako je život u Finskoj uticao na tvoje stvaranje?

Emina: U Finskoj živim već značajan dio života i vjerujem da je to uticalo na moju ličnost, pa samim tim i na pisanje. Barem iz moje perspektive, sve što napišem je iskreno i ogoljeno, čak i ono što bi se moglo uljepšati. Nema okolišanja i čekanja, nestrpljiva sam da kažem sve odjednom. Dajem stvarima vremena, nek prođe dan, ili godina, doći će sve na mjesto. I baš vođena tom mišlju i pišem.

Lola: Koje knjige su uticale na tebe i tvoje pisanje? Koju knjigu preporučuješ Lolama za čitanje u izolaciji?

Emina: Na mene je uticalo dosta loših knjiga jer sam kao dijete čitala šta sam stigla, od knjiga koje zasigurno nisu bile za moj uzrast, do narodnih predanja. Vjerujem da me oblikovala poezija domaćih autora, ali i oni tihi glasovi koji su izranjali iz knjiga afričkih i bliskoistočnih autorki. One su opisivale nešto manje glamurozan život žena u svojim zemljama i to mi je pomoglo da shvatim da pisanje nije samo kreativni izražaj, nego zasigurno i glas kojim možete da se borite, za sebe ili za drugog.

Za čitanje u izolaciji bih preporučila bilo šta od Olge Tokarčuk. Ovu poljsku Nobelovku, i posebno njenu knjigu „Beguni“, bih voljela da svi čitaju. Tu je i nova zbirka Ognjenke Lakićević „Vodič kroz požare“ koju ćete pročitati u jednom dahu, i „Ništa se nije desilo“ Stefana Janjića. Ako nemate koncentracije ili strpljenja, probajte audio knjige, znam da možda malo kasnim, ali to mi je bilo najveće otkrovenje prošle godine.

Lola: Gde će Emina biti za 5 godina?

Emina: Zdrava, živa, hidrirana i pored nekog mirnog finskog jezera dok iz kuće miriše ručak.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije