DogađajiKulturaLjudinajnovijePorodicaŽivot

Ej, Jovana, Jovana, sve okej, i kod drugih je haos.

Vidim malopre, sasvim slučajno, jedan prelep stan i beba prelepa u njemu spava u kolevci i bratić je nuna, klečeći na nekom čupavom belom tepihu, ko malopre kupljenom i odmotanom.

Jovana Kešanski

Oko njih sve uglačano. Bele krupne pločice izbacuju zvezdice u svom sjaju.

Na kuhinjskoj radnoj površini koja čini celinu sa dnevnim boravkom, sve pod konac. Jedan sokovnik i tacna sa čajnikom i dve rustične šolje obrnute na tanjirićima. Lale u vazi.

Voda u vazi bistra. Nema jedne nehajno otpale latice na stolu. Samo ta vaza.
Nigde mrve. Ni mrvice. Ni brašna upalog u neki spoj sa nogama stola.

Nigde otiska prsta.

Traga od pekmeza ili pavlake, promaklog oštrom oku domaćina.

Zidovi beli, odbija se svetlost o njih, pa o veliko zidno ogledalo sve do staklene tegle na komodi sa medenjacima u obliku srca. Pored tegle časopis.

Zavese prozirne, opeglane vrhunski.

Gledam sve to studiozno, tražim neki propust, bilo šta, neku fleku na fotelji, olovku povučenu po zidu, trag zagorelog mleka na ravnoj ploči šporeta, čarapu ispod stola…

Ništa.

Nigde jedne jebene falinke da mi kaže: Ej, Jovana, Jovana, sve okej, i kod drugih je haos.

Ali ne, ni naznake haosa.

Tešim sebe, diši duboko, ipak je fotografija u pitanju, sve se to moglo srediti pre konačnog klika,
ali me ova pretpostavka ne umiruje.

Dete uleće sa terase, bože gospode kolika frekvencija glasa, pseće dlake svuda po helankama, drugim od jutros promenjenim. Traži jagode, penje se u patikicama na stolicu. Jede, kapa crveno redom: brada, majica, sto.

Pas sa rajfom na glavi piša po sred terase, mlaz se provlači ispod sušilice za veš, obrušava se od težine veša.

Sad ću to pokupiti i popeglati, samo da uključim belo i sklonim čarape koje je švrljnula pod krevet i izbacim tepih preko terase.

Muž pere sudove.

U hodniku hrpa namirnica koje čekaju da kuga virus s njih rikne, spuštene pored patika i produžnog kabla, kod zida na kom su tokom karantina njih dvoje crtali voštanim bojicama patrolne šape, Srna Rokiju dodala veliku pišu.

Foto: facebook

Oba tepiha izgorena peglom. Oba puta ja aminovala.

Gurnula ih pod ugaonu i krevet. Ali vidim trag.

U dnevnoj je trenutno pet kula od kocki,

jedna tegla sa tri puža i njihovim izmetom na obodu,

počupana vata koju je bacala po Lego kućici kao sneg,

farma sa 83 životinje sitnije od prsta. Medvedu je zabola minđuše, na uši zakačila 23 šnale i okačila mu ogrlicu. Pored šape, varjača i plastična posuda. Gospođa Medićka kuva.

Od bojica ko napravljen pentagram u kom žrtvuje ponija.

Okej.

Na trpezarijskom stolu, juče sređenom, tri koverte sa računima, rukavicama u Benu apoteka kesi, smotani stolnjak, fleke od jagoda, činija od jagoda, bele rade ubrane jutros u parku, jedna Jejina granula, dovukla je ne videh, lap top.

Juče sređen.

Kao i dnevna soba.
Kao i kupatilo, korpa za veš, veš, polica.
Kao i hodnik.
I spavaća.

Dan mrmota u kom svakodnevno obavljam identične radnje da bih već sutra, do podneva, bila na istoj startnoj poziciji.

Nemam teglu s medenjacima, samo ova sa usranim puževima.

Nemam fini tepih sa čupkama u erekciji, oba su žigosana i prilično slepljena.

Sto mi nikad nije sedište samo vaze. Više je vaza sedište stola i svega na njemu.

Zidovi i dovratci pripadaju vrtiću, ja sam ovde podstanar. 178 nalepnica. Ne potcenjujem smisao i važnost.

Po laminatu, koliko god da ga ribam, u svakom momentu vide se otisci života. Uključujući i pasjeg.

Dečije igračke potrpane su u rođendanske kese kad nisu svuda po kući.

Veš kao da ne želi da prestanem da ga peglam. Koti se od dragosti.

Trebalo bi da sam se pomirila sa ovim.

Nekad i uspem, dok ne vidim ovakve fotografije koje mu kao labilnom tinejdžeru šapnu: jebeno si neorganizovana.

I onda uzmem papir i pokušam da matematičkom formulom izračunam vreme koje provedem s porodicom napolju i vreme koje provedem ribajući i dođem da skora: skoro mrtva trka (ogromno vreme napolju, pa pokušaj predveče da sve stignem) koja se najviše vidi na mojim podočnjacima i koži ruku

ali,

I u Srninoj tajfunskoj energiji i radosti izraženoj u onoj visokoj frekvenciji:

Maaaaaaamaaaa!

Tad se pobacane kocke slože.

Preuzeto sa: facebook.com

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije