Ljudski odnosinajnovijePorodicaŽivot

Kad ćemo ići na more i zašto nikad

Ovih dana se svako malo saplićem o pitanje ”mama, a hoćemo li ići na more”.

Ne znam, kažem. Nadam se da hoćemo.

Stvarno se nadam. I stvarno ne znam.

Redakcija

lepotaizdravlje.rs

Foto: lepotaizdravlje.rs

Ali, da ostavimo more po strani, zbilja – kako izlazite na kraj s decom ovih dana..? Nije lako. Mi, odrasli, vremenom naučimo da se nosimo s tim da život ne ispadne uvek kako smo planirali.

Deca… Deca duboko žele da veruju da će sve biti baš kako su zamislili. Ili još bolje, nacrtali. I očekuju da imamo odgovore na svako zašto, kako i kada i zbog čega ne još.

Bez obzira na to kolika su vam deca, nadam se da ste do sada obavili bar jedan informativni razgovor. Jer – deca upijaju. Čuju sve. Vide sve. Osećaju sve. I deca imaju svoje sopstvene male strahove. I više od svega na svetu – plaše se da vam se nešto ne dogodi.

A to pitanje ”mora”, najmanje ima veze s letovanjem. U prevodu na jezik odraslih – to znači ”kada će nam se vratiti naš stari život”.

Da me ne shvatite pogrešno, u vremenu u kom nam strahovi svima rastu do plafona, najmanje što želim je da vas savetujem kako da budete dobar roditelj. Nisam ništa veći stručnjak od vas. Neću vam reći da budete bolji nego ikada.

Niti da ovih dana ispunjavate sve želje i željice (obiće vam se o glavu kad sve ovo prođe). Nemam ni neku posebnu knjigu o roditeljstvu da preporučim. Nisam baš mama za stručnu literaturu. Za vajber grupe još manje. Ali imam nešto malo iskustva i nešto malo dece.

Foto: pexels

Dakle, tenzija raste a pitanja ne čekaju. Kako se postaviti i kako dati pravi odgovor na neka od njih – u situaciji koja je sve samo ne uobičajena? Kako pritom biti siguran da nećemo opteretiti dete suvišnim informacijama..? Evo nekoliko praktičnih pitanja i još praktičnijih odgovora:

Mama, kada će sve ovo da se završi..?

Ne znam, dušo. Niko ne zna. Svima je ovo novo. I mami i tati. Ali čak i sada, dok ti i ja pričamo, tamo negde mnogo ljudi radi na tome da budemo sigurni. Neki od njih će možda pronaći i lek. I ja se, isto kao i ti nadam da ćemo se brzo vratiti u školu i na posao i da ćemo ići na izlete i rođendane i to more.

Hoćemo li sada svi dobiti koronu?

Činimo sve što možemo da je ne dobijemo. Peremo ruke i sedimo kod kuće. Kad moramo da izađemo, nosimo maske i rukavice, ne rukujemo se i ne grlimo unaokolo s drugim ljudima.

Čak ni s bakom i dedom..?

Čak ni s bakom i dedom.

A ako je ipak dobijemo..?

Ako je dobijemo, vrlo verovatno da se nećemo osećati ništa gore nego kao kad smo bili prehlađeni ili imali grip. Ako nam bude potrebna pomoć, postoji mnogo dobrih lekara i medicinskih sestara koji će znati kako da nam pomognu.

A zašto moramo da nosimo maske..?

Maske nosimo da ne bismo dirali lice, nos, usta. A to jako važno u slučaju da imamo neku poganštinu na rukama, jer ne želimo da virus dođe do usta, grla i pluća. Kad dođemo kući, peremo ruke dobro i detaljno, i onda smo onda sigurni.

Znači mogu da počešem nos kod kuće..?

Ako su ruke čiste, možeš.

Ali, mama, meni je dosadno….

Znam. I to je zato što odjednom ima toliko pravila kojih moramo da se pridržavamo. Ne smeš u školu, ne smeš napolje, ne smeš na igralište, ni na utakmicu ni u šetnju, ni nikuda.

A kad ništa ne smeš – dan ume da bude prilično dug i prilično dosadan. Ali ako ne znaš šta bi sa sobom, uvek možeš da uzmeš da čitaš neku knjigu ili odgledaš dokumentarac o životinjama ili raspremiš svoju sobu… Nije ti baš toliko dosadno..? Pa da, razumem.

A zašto se ne igraš sa mnom, sad kad si kod kuće..?

Stvarno želiš da ti posvetim pažnju, jel da..? Ok, shvatila sam. I tebe ovo pomalo podseća na raspust i godišnji odmor…? I mene. Ali to što sam sada kod kuće ne znači da je moj posao nestao i da ga nema.

I dalje moram da uradim toliko toga. Skroz dobra vest je da ne moram da idem u kancelariju svaki dan. Manje dobra vest je da i dalje radim od kuće. Znam da si zbunjen, veruj mi i ja sam. Ali obećavam da ću ti se posvetiti skroz, samo da napišem još jedan mejl, važi..?

Zašto si vikala na mene…?

Zato što sam bila ljuta. Zato što ste trčali po kući i prosuli vodu. Znam da niste namerno, ali bi morali da budete pažljiviji. Nije baš da sam htela da galamim – ali eto, šta ću, izletelo mi je. Sad smo svi pomalo na ivici živaca. I moramo da budemo pažljiviji jedni prema drugima.

Jel zato ti i tata vičete jedno na drugo..?

Da. I zato što svi u ovoj kući, uključujući tvoju sestru i tebe, imamo osećanja. I svi smo pomalo preosetljivi ovih dana. I svi moramo da ostanemo u kući. I to je puno osećanja za jednu tako malu kuću kao što je naša.

I nismo se tata i ja nešto ozbiljno svađali, da znaš da se nećemo razvesti, da nećeš pripasti meni, i da ti tata zbog osećanja krivice neće kupiti konja. Čak ni gitaru.

Mama, jel’ te strah..?

Jeste, ponekad je i mene pomalo strah. I to je u redu, ovo je za sve nas novo, a nove stvari znaju da uplaše – kao…kao, recimo, novi predmet u školi. Ili novi nastavnik. Ali kad se uplašim – setim se kako smo se uvek osećali dobro u ovoj kući i kako nema razloga da tako i ne ostane. Pomislim kako u ovom trenutku mnogo ljudi radi dobre stvari, pomaže drugima i onda mi bude bolje.

Dođi da vidiš šta je Badi uradio..! Brzo, mama, požuri, ovo moraš da vidiš..!

Stižeeeem. (Iako je to moj pas, iako ga imamo deset godina, iako ne postoji ništa što je Badi uradio a da već nisam videla i to par desetina puta, iako sam usred važnog mejla, iako mi je stigla poruka na skajp, ali, kao što rekoh – stižem).

Mama, jel’ ima nešto slatko…?

Ali zar niste ručali pre pet minuta… ?

Mama, ali meni se baš jede nešto slatko….

Ok, uzmi jabuku.

Preuzeto sa: lepotaizdravlje.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije