Lole iz komšilukaO životu

Zašto se jednostavno ne razvedu?

Dok su druge devojke razmišljale i pričale o momcima, vezama, ljubljenju, oblačenju i skidanju, ona je mislila samo na tu jednu stvar: zašto se jednostavno ne razvedu? Zašto su se uopšte venčali?

Piše: Srbijanka Stanković

Probudila ju je lomljava stakla i tresak ulaznih vrata. Utrčala je u kuhinju i zatekla majku pored polomljenog tanjira kako mirno pali cigaretu. Bacila je na nju kratak pogled, dovoljno da vidi da je plakala i rekla tobož nezainteresovano:

– Ah, pa dobro, više sreće drugi put!

Bilo je to treće jutro kako se otac vratio. Pocrneo, svež, kao da je mesecima bio na moru, a ne u Nemačkoj, kako je rekao. Majka ga je prihvatila iako su se prošlog puta rastali u sličnim okolnostima. Samo što je tada majci ostao i suvenir – posekotina na levoj obrvi i metalan ukus krvi u ustima.

– Zašto to trpiš, mama? – pitala ju je.

Majka ništa nije rekla.

Iste te nedelje na času građanskog vaspitanja gutala je knedle i urezala nokte u dlanove.

– Mislim da su žene koje trpe batine u suštini glupe. – rekla je Tatjana.

– Zašto tako misliš, Tatjana? – upitala je nastavnica.

– Kako zašto? Ko bi pametan i normalan živeo s nekim ko ga bije? Nikad ne bih dozvolila da neko podigne ruku na mene!

– Tatjana, nema opravdanja za nasilje, slažem se, ali ti ne možeš znati kakvi su nečiji porodični odnosi i zbog čega… – Stefan se uključio u raspravu.

– Zbog čega je neko glup? – nasmejala se Tatjana, a sa njom i pola odeljenja.

– Tišina, molim vas! – rekla je nastavnica. – Čini mi se da neki ovde nisu savladali lekciju iz saosećanja.

Onda je zvonilo i njen glas se izgubio u mnoštvu drugih glasova.

– Moja mama kaže kako neke žene zaslužuju batine. Mislim, ako si toliko glupa da i dalje živiš sa istim čovekom, onda i treba da te bije. – Tatjana je nastavila da priča na odmoru. – Evo, na primer, u stanu pored nas živi porodica. Ha! Porodica! – podsmehnula se. – Svi znaju da je on bije i vara, a ona se ponaša kao da to nije ništa. Oblači se lepo, šeta dva derišta i digne nos kad treba da se javi. Mislim, jedno “dobro jutro” je ne bi ubilo kad već nisu šamari. Ha ha ha!

– Znaš, Tatjana, sve dok postoje žene koje misle da druga žena zaslužuje batine ovaj svet će biti ružno mesto. – rekao je Stefan.

 – A je l’? Ko kaže?

 – Ja kažem. Vaš problem nisu muškarci…

– Ne nego smo same krive! – vatreno je skočila Nevena i istrčala iz učionice.

Nije imala snage da sluša prazna naklapanja u školi, ne kad su njeni roditelji tog istog jutra ponovo izveli istu scenu.

Zašto se jednostavno ne razvedu? Dok su druge devojke razmišljale i pričale o momcima, vezama, ljubljenju, oblačenju i skidanju, ona je mislila samo na tu jednu stvar: zašto se jednostavno ne razvedu? Zašto su se uopšte venčali?

Na njihovim svadbenim fotografijama uvek bi videla nasmejana lica. Otac se krevelji skoro na svakoj slici, iskrivi rame, zagrli neku ženu pored sebe, majka izgleda kao da joj to ne smeta mnogo. Ima ta jedna slika gde se on smeje i gleda u nekog sa strane, a ona gleda u njega zadivljeno, kao da stoji pred nekim božanstvom i ne može da veruje da se udala za njega. Kako su stigli odatle do letećih tanjira u kuhinji?

Ponekad kad bi pokušavala da razume, u mislima bi joj iskrsavala jedna lepa uspomena – kako sa roditeljima pravi Sneška Belića u dvorištu. Tad bi joj se u glavi mešao njihov smeh sa špicom crtaća “Vitez Koja” i mirisom palačinki. Deluje joj neverovatno da su akteri tog sećanja ljudi koji se godinama nisu smejali zajedno.

– Zašto se ne razvedeš, Jovana? Ubiće te ovakav način života. – čula je kako tetka savetuje mamu.

– Ne mogu da se razvedem. On, mi… Šta ću posle? Da pretresaju svi moj život i prljav veš? Ne, ne, i ovako je dobro.

– Šta je dobro, pobogu? Nema ga mesecima, tobož radi u inostranstvu, da ti neki smešni dinar, zamaže ti oči sitnim poklonima, a onda ti debelo naplati. Ne smeš da dopustiš više da te udari, razumeš?

– To se desilo samo jednom. Dobro, dvaput. Šamari se ne računaju…

– Čuješ li ti sebe? Šta se onda računa? Pomisli na Nevenu. Kakav primer joj daješ.

– Nevena? Ma šta zna Nevena?

A znala je. Oduvek je znala. Kad u pola noći čuje okretanje ključa u bravi, ushićene glasove, šapate, pa ujutro nakaradno smeškanje i prepozna u majčinim očima onu glupavu, blentavu nadu da će ovog puta biti drugačije.

Već posle dva dana osmeh bi zamenila neka modrica, plakanje po ćoškovima, pa svađa u pola glasa – da ona ne čuje – i na kraju dovoljno glasni udarci i uvrede da mogu čuti svi.

Majka je oscilirala od “ljubav i strast su ono zbog čega vredi živeti” do “svi muškarci su svinje i propalice”, ali nije odlazila. Niti ga je od sebe terala. Zamišljala je koliko bi njihov život bio drugačiji da jeste.

Možda je Tatjana u pravu, možda je stvarno glupa. Hoću li i ja jednog dana biti tako glupa? – mislila je dok je gledala preko stola kako kuca nekom poruku. Znala je da piše ocu i da ga moli da se vrati. Možeš misliti kakva drama.

– Šta me gledaš? Zar ne treba da ideš u školu?

– Mama, jesi li ikad razmišljala da…

– Šta?

– Ništa. Moram u školu.

Znala je odgovor. Komplikovani ljudi ne umeju da se razvedu. Oni samo nastavljaju da muče sebe i sve oko sebe.

Ali šta zna Nevena!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije