DogađajiKulturaLjudiMedicinaMjestanajnovijePojave

Danski recept za najsrećniju decu na svetu

U danskim školama caruju: red, rad, disciplina, tolerancija, opuštenost nastavnika i učenika, odsustvo ocena, rad bez stresa i natrpanih programa, dani protiču polako i natenane, a sve u svrhu pripreme dece za život.

Redakcija

nova.rs/ Ivana Stojanov

O tome nam priča Željana Radojičić-Lukić, učiteljica iz Srbije koja je bila među 50 najboljih nastavnika sveta 2018. godine i u ime Asocijacije najboljih nastavnika bivše Jugoslavije bila u poseti ovoj zemlji.

Željana Radojičić-Lukić, koja je sa svojim kolegama iz regiona posetila dve osnovne škole u Danskoj, za naš portal kaže da je tamo jaz između škole i života minimalan. Iako često možemo čuti “lako je njima, puni su para”, ispostavilo se da stvari zbog kojih su danske škole daleko ispred drugih nemaju veze sa novcem. U čemu je njihova prednost?

Bez ocena, pritisaka i nervoze

Škola u Danskoj
Foto: Thibault Savary / AFP / Profimedia

U danskim školama nema trčanja i jurnjave hodnicima tokom odmora, jednostavno, sve je uravnoteženo i prožeto mirnoćom. Svi zaposleni rade kao jedan, organizovan tim.

“Škole su najčešće poput galerija, puno je otvorenog prostora, aktivnosti, i iako izgleda nasumično, zapravo je sve dobro organizovano. Nema hijerarhije, tu je koncept otvorenog učenja u otvorenim učionicama. Najveća prednost danskog školstva je opuštenost. Nema ocenjivanja ni pritiska roditelja, vlada relaksirajuća atmosfera bez nervoze”, kaže nam Željana.

Deca srećna i u školi

“Učenici kod nas su preopterećeni, prvo brojem predmeta, učenjem nepotrebnih informacija, ocenama i razmišljanjem hoće li se moći upisati kasnije na željeni fakultet ili srednju školu. Evo, i sada u doba pandemije, mi ih gušimo pritiskom da moraju da se pripremaju, da moraju po svaku cenu da izađu na završni ispit jer im od toga zavisi budućnost.

Uopšte ne razmišljamo o njihovom psihičkom zdravlju, o njihovom blagostanju, dobrom raspoloženju, zdravom odrastanju, o sreći da i ne govorim”, priča ona.

Zanimljivo je da je i koncept zbornica potpuno drugačiji, otvoren, uglavnom su sastavni deo hodnika, dakle ulazi se pravo u njih kako kročiš u školu. Svaka zbornica ima i svoju veliku kuhinju, tako da se već samim ulaskom u ovaj prostor stiče utisak opuštenosti, zadovoljstva i odsustva stresa.

Željana Radojičić-Lukić
Željana Radojičić-Lukić sa koleginicama iz danske škole; Foto: Privatna arhiva

 

Nema ocena

Danska nastava favorizuje integrisanje nastavnih sadržaja, ali opušteno – sedi na pod, budi bez papuča, lezi potrbuške, nasloni se uz zid, poturi jastuke pod noge, opruži se kako ti prija, popij vodu, grickaj sirovo povrće ili voće tokom učenja, opusti se i uči, ako si umoran, lezi u delu planiranom za odmor, igraj stoni fudbal, uzmi sam knjigu sa police, vrati se kad si spreman dalje da radiš. Kako ističe naša sagovornica, najveća prednost njihovog školstva je nepostojanje ocena.

“Odsustvo ocenjivanja u velikoj meri utiče na smirenost roditelja na jednoj strani i sreću učenika i zadovoljstvo nastavnika na drugoj. Buka koju izaziva uzavrela energija koju reflektuju naši učenici pred časove ocenjivanja, jurnjava nastavnika na temu ocena od strane roditelja, pritisak nastavnika na učenike i njihove roditelje, to je ono što naše škole čini košnicama nezadovoljstva, negativne energije, i što dovodi do kulminacije stresa sve tri strane, i učenike i roditelja, i nastavnika”, kaže Radojičić- Lukić.

Vaspitna uloga škole

Škola u Danskoj
Foto: Thibault Savary / Starface / Profimedia

 

U svakom odeljenju u Danskoj, podjednaku ulogu igraju učitelj i pedagog i dok jedan obrazuje, drugi vaspitava.

“To je ono što dansku školu odvaja od sistema koji takvu praksu nemaju. Kod nas je upravo u tome najveći problem, jer dok mi obrazujemo naše učenike, vaspitanje je zapostavljeno. Kako smo uglavnom uslovljeni planiranim programskim sadržajima, sa preciznim brojem nastavnih jedinica i očekivanim obrazovnim ishodima, zapostavljamo vaspitnu ulogu škole i tu nastaju najveći problemi.

Dolazi do vršnjačkog nasilja, neprimerenog ponašanja i tako se vrtimo u krug. Lečimo problem, a ne radimo na preventivi. Ulažemo ogromna sredstva u rešavanje vršnjačkog nasilja, umesto da ta sredstva preusmeravamo u asistente koji će se baviti vaspitnom funkcijom škole. Nisu Danci posebni, oni samo pravilno raspoređuju državni budžet planiran za obrazovanje”, otkriva Radojičić-Lukić.

Psihoterapeut u školi

Kako Danci postižu da nemaju problem nasilja u učionicama i dvorištima? Da li su im deca bolja nego naša? Naravno da ne.

“U danskim školama nema vršnjačkog nasilja ni u tragovima, nema protokola i sličnih balkanskih ‘budalaština’, da ne pominjem kažnjavanje putem društveno-korisnog rada koje smo samo mi mogli da izmislimo. Društveno-korisno i humano poistovetili smo sa kaznom, nemam reči kojima bih ovu drskost i neznanje krojača obrazovnih reformi opisala”, iskrena je učiteljica.

“Danci imaju školskog psihoterapeuta koji pri samom testiranju deteta za upis u školu prepoznaje one koji bi mogli doneti različite probleme i sa njima i njihovim roditeljima od prvog dana redovno radi. U terapiju se ne uključuju samo dete i staratelj ako su na primer roditelji razvedeni.

U psihoterapiju se od početka uključuju oba roditelja, ali i partneri koji žive trenutno sa razvedenim roditeljima. Kako nam rekoše, dešava da na te psihoterapije dolazi i po šestoro odraslih i jedno dete.

Kako obezbeđuju da svi ti ljudi dođu u zakazano vreme? Jednostavno. Postoji sistem, postoji kazna, i to svaki stanovnik Danske ubrzo nauči da poštuje, u suprotnom neće imati čime da plati kiriju ili struju. A kada se ipak desi neko nasilje, rešavaju ga po kratkom postupku, ispisivanjem deteta iz škole”, priča Željana.

Noge na stolu

U školi niko nije u podređenom položaju, svako je svakome dostupan, ali niko nikome ne smeta. Nema persiranja, neguje se drugarski odnos. Deca imaju slobodu da opušteno priđu nastavniku, ne postoje zabranjena pitanja, ali nema ni narušavanja reda.

“Zaticali smo i učenike i nastavnike sa nogama podignutim na stolove tokom časova. Nisu na nas obratili pažnju, nisu prekinuli rad, tiho su diskutovali u malim grupama. Sve je delovalo tako skladno, a opet naš utisak je bio kao da smo naišli na grupu mladih u nekom kafiću.

To je, sigurno, škola koja bi se dopala i našim učenicima, ali su nam za nju potrebni i visoko obučeni i pripremljeni nastavnici. Bojim se da naš nastavni kadar nije spreman za to i da će još dugo jaz između škole i života da se povećava.

Insistiranje na bezuslovnom poštovanju autoriteta i držanju distance između nastavnika i učenika dovodi do frustracije učenika i njihovog straha i nesigurnosti, sa jedne strane, i agresije i nezadovoljstva, s druge”, priča Željana.

U kuhinji se uči

Kuhinja u Danskoj školi
Kuhinja u Danskoj školi; Foto: Provatna arhiva

 

Danske školske kuhinje su mesta na kojim učenici dežuraju i uz pomoć jednog kuvara spremaju obroke za drugu decu.

“Ne moram da vam objašnjavam koliko smo razrogačili oči, uz ono naše balkansko ‘cccc’… Šalim se, oduševili smo se, naravno, kada smo videli kako deca od sedam do osam godina barataju ogromnim kuhinjskim noževima.

Seku kifle, seckaju povrće, sirovo doduše, pripremaju sendviče. Međutim, ostali smo zapanjeni tom disciplinom, tom posvećenošću malih Danaca. U kuhinji nema nijednog nastavnika, samo jedan jedini kuvar sa širokim osmehom i preciznim uputstvima koje ponavlja samo jednom.

A šta mi radimo? Stvaramo armiju dece koja sutra neće umeti da isku hleb nožem, već će pribegavati kupovini sečenog hleba, a i roditelji na tome insistiraju, “da se jadno dete ne poseče”. Ne razmišljaju da će to ‘jadno dete’, sutra biti nekome mama ili tata”, kaže Željana.

Šta možemo da “prepišemo” od Danaca

  • Ukidanje ocena
  • Uvođenje četiri osnovna predmeta, a sve ostale učiniti izbornim.
  • Insistiranje na autonomiji škola. Škole imaju odrešene ruke da u saradnji s roditeljima kreiraju podsticajne sredine za učenje, vremenski rapored rada, rad od kuće po potrebi.
  • Zalaganje da deca više borave napolju, da uče u ambijentu.
  • Duži odmori, odnosno promena postojećeg časa od 45 minuta. To je kratko vreme za smisleni rad celovitog pristupa učenju, jer taj vremenski okvir odgovara isključivo na potrebe predavačke nastave.
  • Uvođenje porodičnih psihoterapeuta u red stručnih saradnika. Ministarstvo prosvete i naša država, moraju da shvate da moramo početi da lečimo porodice.
  • Reorganizacija rada školskih kuhinja, kako bi se učenici uključili u pripremanje hrane baziranoj na organskoj ishrani.
  • “Otvaranje” zbornica, jer se sakrivanjem od đaka prave još veći zidovi ka njima.
  • Podsticanje učenika da dolaze biciklima u školu, postavljanje držača za bicikle.
  • Stvaranje podsticajne sredine za učenje koja je ključna za sticanje funkcionalnih znanja. Kreiranje prostora sa udobnijim nameštajem za sedenje u kom će se na relaksirajućim časovima razgovarati o svakodnevnim problemima.

Preuzeto sa: nova.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije