AktivizamHrabra LolanajnovijeNaslovna vijest

Osoba koja ovo piše nije politički aktivna.

Tendencija da svoje probleme „svalimo“ na nekog drugog je u ovoj zemlji omiljeni hobi

Jelena Despot

Vrlo rijetko, gotovo nikako, ne pratim političke sadržaje. Nijsam i nikada neću biti dio nijedne postojeće političke partije. Osoba koja  ovo piše se trudi da svijet gleda i poima zdravim razumom.

Osoba koja ovo piše je diplomirala na Fakultetu političkih nauka 2011. godine. Nije bila najbolji student. Nije sve ispite položila u roku, ali je dobila diplomu na kojoj piše diplomirani novinar.

Ista ta osoba nikada nije radila kao novinar. Ista ova osoba niikada sebe ne doživljava tako, osim kad mora nešto da objasni ili istakne neku poentu.

Ova osoba je porasla i shvatila da u našoj državi novinarski posao podrazumjeva, uglavnom, prekucavanje tuđih riječi, beskonačno čekanje da ti se neko obrati, pisanje onoga što ti se kaže za malu ili gotovo nikakvu naknadu. Moje kolege su godinama radile za male plate na kojekakve ugovore o honorarnom radu.Neprijavljeni, razumije se.

Ja sam za sebe birala nešto drugo. Birala sam da radim poslove sa srednjom stručnom spremom. Birala sam da budem degradirana x puta, jer „ne radim u struci“. Birala sam da se pljuje po mojoj diplomi. Ali, sam takođe birala, redovna i stabilna primanja, radno vrijeme i slobodne vikende. Birala sam da na svom poslu radim onako kako treba, a ne kako mi drugi kažu.

(Da se ogradim, vjerovatno postoji dio ljudi u novinarskoj branši koji su godinama zaslužili svoju autonomiju i adekvatna primanja. Nažalost, ne poznajem nikoga od njih).

Čemu ovaj kilometarski uvod? Zato što su juče odjeknule riječi jedne poslanice koja je rekla da za sebe birala platu od 5.000,00 KM jer je ona željela da bude poslanica. To je propisana plata. Nije željela da bude novinarka, već poslanica i to je plata koju joj je definisao zakon.

Osim njenog bahatog izlaganja, ja ne vidim ništa sporno u njenoj izjavi.  Žena je otvoreno rekla ono što većina njenih kolega misli, ali ćuti.

No, tendencija da svoje probleme „svalimo“ na nekog drugog je u ovoj zemlji omiljeni hobi. Političare, poslanike i sve oni koji dobiju pravo da nam se bahato obraćaju, gle čuda, BIRAMO MI. Prilike u kojima živimo, BIRAMO MI. Poslove i okolnosti u kojima radimo, opet BIRAMO MI. Znam da će se sad dobar dio vas namrštiti i reći kako ne biramo mi, kako nemamo izbor i kako je borba za opstanak jača od našeg bunta. „Nema izbora“, pa moraš da ćutiš i trpiš.

Oduvijek mi je bilo nejasno, kako kolege iz novinarske branše, prihvataju tako loše uslove rade. Kako baš oni koji bi trebali da ukazuju na sve nepravilnosti u društvu pristaju da rade za siću. Nikada nisam dobila adekvatan zdravorazumski odgovor.

Nikada nisam dobila odgovor na pitanje zašto ljudi svoje godišnje odmore doživljavaju kao nagrade.

Zašto ljudi „redovne plate“ smatraju nekim naročitim uspjehom.

Zašto se ljudi zadovoljavaju NORMALNIM stvarima predstavljajući ih kao neke nagrade.

Dok god redovno ideš na posao savjesno i uspješno obavljaš svoje zadatake, slobodan dan, plata i godišnji odmor nisu nikakva nagrada već ono što ti po zakonu pripada.

Ne možemo svi biti poslanici. Niti imamo želudac, a ni afinitete, ali se možemo boriti da u našim mikrosvemirima stvari budu bolje.

Nisu svi poslodavci eksploatatori niti jednako loši, kao ni što svi radnici nisu jednako dobri.

Ali je važno da shvatiš da imaš mogućnost izbora. Ne možemo na sve slijegati ramenima i praviti se da ne postoji.

Ne možeš ni sve sam, ali kada bi većina shvatila apsurdnost pojedinih opšteprihvaćenih pojava u našem društvu, moralo bi drugačije.

Jer ovo društvo smo mi. Ova država smo mi.

Bez mene, tebe i svih onih punoljetnih građana koji odu na izbore i stave x u određenu kućicu ne bi postojala ni država kao takva, ni poslanici koji primaju platu 5.000,00 KM.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije