DogađajiKulturaLjudiMjestanajnovijePojave

Milena Marković: Svi smo mi robovi

Milenu Marković sam sreo letos na putu ka Adi, na stajalištu dvadesettrojki, pedesettrojki i ostalih trojki koje jezde ka opštini Čukarica.

Nismo išli tamo već na Rockaway Lake Festival.

Redakcija

fenomeni.me / Branko Rosić

Pitao sam je za intervju, a ona je odgovorila: “Kad bude povoda.” Povod je došao ovih dana zbog filma “Otadžbina” Olega Novkovića za koji je pisala scenario. Milena je jedna od najvećih dramskih pisaca (Šine, Paviljoni, Zmajeubice…) i pesnika.

U ime starog drugarstva ispili smo nekoliko porcija kafe u “Kozmetičaru”. U ime starog drugarstva dobio sam na uvid njenu novu dramu Deca radosti čija nas premijera očekuje. Imao sam povoda za intervju, kako mi je rečeno na onoj stazi na Adi.

Film Otadžbina govori o odbačenima, prognanima. Kojim odbačenima i kojim prognanima? Geografski prognanima ili socijalno prognanima? Ko je sve prognan, a da nije neposredno fizički prognan?

Odbačeni su oni za koje ne želimo da znamo da postoje jer njihovo postojanje ne odgovara našoj predstavi sveta i sistemu vrednosti. I ko je odbačen zavisi od perspektive. Jedan isti čovek može biti u jednom sistemu prihvaćen a u drugom odbačen.

A kada je neko prognan, to je ozbiljnije, to je čovek koji je lišen milosti i božje i ljudske, i to je strašno. Mnogi su sada i odbačeni, i prognani, i izgubljeni, i lako ih je odvesti u propast.

Vode se ratovi i oni ostavljaju strašne posledice. Ti ratovi uglavnom počinju bahatim uplitanjem “humanih” moćnika iz civilizovanih sredina. Nama to sigurno zvuči poznato. Mislim da upravo sada živimo reakciju na tu zapravo diktaturu moćne liberalne manjine.

Pri čemu smo rasli upravo po tom sistemu vrednosti i tako se formirali u vremenu gde je izgledalo da će sve to da traje i da bude sve lepše i lepše. A iza toga su stajale sile koje su se bogatile i eksploatisale. Reakcija je strašna. Ljudska istorija je puna tih obrta i opet nikad se čovek neće moći naučiti.

Postojali su ideološki pokušaji da se ograniči ta vrsta moći, ali su i ti pokušaji propali iznutra zbog svojih loših postavki i grešaka.Što se tiče filma Otadžbina, to je radikalan i surov film koji govori o strašnim stvarima na jedan sveden, ironičan, zabavan i poetski način. To nije eksplicitan film, on je zapravo alegorija apokaliptičnog stanja u kome se nalazi jedan rod koji je na pragu odumiranja.

Film Otadžbina ušao je u premijeru i bioskopski repertoar neposredno pošto su društvene mreže zapljusnula ona pisma ljudi koji se opraštaju od Srbije i odlaze zauvek jer ne mogu više. Šta je danas otadžbina? Tamo odakle ti je krštenica ili ona koja nam je pružila bolje?

Otadžbina je zemlja otaca. Odnosno, mesto na koje se uvek vraćaš. Odnosno, mesto na koje sanjaš da ćeš se vratiti. To ne mora da bude mesto gde živiš, otadžbina je pitanje identiteta. Opet, ljudi uvek žude za nečim što nemaju, to je u njihovoj prirodi.

Nekad je ta žudnja konstruktivna, pa iz nje nastaju plemenite stvari, umetnost, nauka, progres. Nekad je destruktivna.Zavisi šta je sistem vrednosti čoveka koji je otišao. Nekom nedostaju ljudi koje je ostavio, nekom ne nedostaju uopšte, zavisi kako si odrastao, čemu su te učili, šta si doživeo, kakva ti je porodica, sve zavisi…

Foto: Google images

Tvoja izjava je da danas dominira pritisak lažnih sloboda? O kojim se slobodama nismo dogovorili ovde u Srbiji? Već pola veka se priča o slobodama, od onog ukidanja verbalnog delikta u socijalizmu, preko devedesetih i slobode medija, do danas kada se priča o njoj. Koje nam slobode fale?

Naravno da su lažne slobode, mi smo svi robovi. Jednima je vrlo udobno, drugi su gladni i besni, ali smo robovi. Sloboda se sastoji u izboru, u nadi, u perspektivi, u sigurnosti, u mogućnosti da si ostavio deci bolji svet i bolju poziciju za život.

Nije sloboda samo to što te više ne biju ni otac, ni pop, ni učitelj, ni muž, ni gazda, ni komesar, odnosno, kako koga, gazde i muževi ponegde i biju. Sad možeš da poživotinjiš, da ideš polugo, da trošiš svoje telo, novac i vreme kako ti hoćeš. Opet si rob.

Nemaš nadu, nemaš dostojanstvo, nemaš perspektivu ni elementarnu sigurnost. Interesantno je kako se mi današnji robovi odmah uhvatimo seksualnih i verbalnih sloboda. To je jedna vrsta prasećeg idealizma.

A šta je sa tim šta će biti sa svetom koji poznaješ. Hoće li te izbaciti sa posla, da li će biti lekara u zemlji, profesora, ili će svi koji se spremaju za to da idu negde. Hoće li moći i siromašni i ne naročito sposobni da se školuju i leče? Gde je industrija, privreda? Prazna sela, prazne škole, loši putevi, gladni ljudi.

Devedesetih je bila veća sloboda medija nego danas, što se toga tiče. Danas ti strani gubernator to ne da, a tada je podsticao jer mu je bilo u interesu. A i mediji su sada izrazito zanimljivi za proučavanje, skoro pa su direktna poluga određenih sistema moći. Oni uglavnom rade posao izazivanja zbunjenosti i panike. To izaziva strah i bes, nemoć. Kada je tako, onda se niko ne buni. Svi se zatvaraju i brinu za svoje.

U Otadžbini imamo priču prognanih s Kosova. S Kosova je tvoja majka, imala si premijeru svoje predstave Žica na Kosovu. O Kosovu pričamo od lektire, preko devedesetih do danas. A šta je danas priča o Kosovu? Uslov za pridruživanje Evropskoj uniji? Mitologija?

Ne mogu više o tome da pričam. Kada sam izašla sa Paviljonima i Šinama, ja sam bila označena kao jedan tako blokovski “urbani” novi glas nove generacije. Nije mi se nikako to svidelo da me stave u kalup. Ja ne volim etikete, ne volim kalup.

Sve priče su moje i čitav svet i neće meni niko da odredi šta ću ja da radim i šta ću da pevam. Onda su mi stalno postavljali pitanja o navijačima Zvezde i o ratu, izgubljenoj generaciji, trte-mrte. Ja sam životinjski patila za tim mrtvim i otišlim dečacima, ja sam njih volela i poznavala, i otpevala sam im pesmu, i eto odatle te moje dve drame i razne pesme.

One nisu pamfleti, one su bile moj krik. I gotovo, to je pripadalo mojim dvadesetim godinama. Nisam napravila tu grešku da se ljuljuškam na svojoj urbanoj etiketi. Otišla sam dalje. Onda sam odlučila da pokušam nešto potpuno drugačije.

Pa sam uradila Brod za lutke. Nisu mi više postavljali pitanja o navijačima, već mi je bilo teže postavljati pitanja. Onda su bile moje drame Nahod Simeon i Šuma blista, to već nije bilo moguće da se označi, šta li je to? Onda Žica i Malena Banjska. Opet već nekoliko godina moram da odgovaram na pitanja o Kosovu.

Napisala sam neke pesme o mom osećanju i verujem da one izazivaju ljubav i patnju, verovatno će te pesme da ostanu i treba da se odvoje od moje ličnosti, kao sve prave pesme. I ne treba me više pitati za to. Ne pristajem na to da budem dežurni mrsomud na određene teme.

Ne pristajem na to da me koriste mediji. Ja se ozbiljno bavim pisanjem, ne bavim se pamfletskim muljanjem. Ta priča o EU malo postaje “Monti Pajton”. Žao mi je što ne postoji neki šou o tome, Britanci bi to dobro napravili. Kakva, bre, EU? Stvar se raspada.

O čemu mi pričamo. Što se tiče mitologije, ona služi da bi se učilo kako se postaje čovek i heroj kroz razne prepreke i iskušavanja i obrte kojima te muči neumoljiva sudbina. Znači, mitologija je jedna plemenita stvar, neko je ponekad zloupotrebi ali suština ostaje ista. Kako se postaje čovek.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije