Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestŽivot

Ponekad želim samo da osećam bez potrebe da se objasnim.

Vodi me u Kanadu.

Na Ostrvo Princ Edvard.

Vrati me u detinjstvo koje nismo podelili.

Redakcija

blacksheep.rs / Srbijanka Stanković

Na Jezero Blistavih Voda, u čudesnu šumu duhova Indijanaca. Onesvesti me poljupcem na vetru, izvrni me naopačke, pa me u mene ogrni.

Ja ću blesavo da se smejem, da plačem i opet smejem, kao da je to novi način da se diše. Novi, a stari. Zagubljen negde ispod dva tri metra nanosa svakodnevice i nečega što nisam.

Pitaćeš me šta mi je, a ja ću samo ponavljati: Ne znam. Ne znam. Ne znam.

U svetu koji stalno traži odgovore a ne nudi nijedan, zar je toliko važno baš na sve odgovor znati?

Ponekad želim samo da osećam bez potrebe da se objasnim. Da budem, a ne opravdavam svoje postojanje.

Da te volim i da to, bar na sekund bude ona ljubav. Znaš, ono kad si mi doneo knjigu o hedonizmu umotanu u providan celofan? Onda kad smo se gledali kroz staklo autobusa koji odlazi na dve nedelje.

Foto: unsplash

Onda kad sam gutala knedle jer sam još obučena u tvoj zagrljaj iako su nas točkovi odavno otkotrljali iz Beograda u kome si ostao. U taj dan želim ponovo da otputujem.

Ti i ne znaš da si bio sa mnom, na onoj uzbrdici gde anđeli spavaju s pogledom na more. Ne znaš da te je svaka travka niz drum dotakla mojim prstima. Jednom, na ostrvu Vido, stajala sam na obali umočena u prošlost i opet mislila – ti si tamo negde, s druge strane svega.

Jednom, preko pruge su trčala deca i ređala kamenčiće. Majka je vikala da se sklone i da je opasno, a devojčica je mumlala kako nije opasno već romantično. Ti si bio tamo, s one strane žice, negde oko ponoći kad sam krišom okrenula tvoj broj dok svi spavaju.

Zaboravio si, naravno, pričali smo o tvojoj devojci, o tahikardijama, o pitanjima srca. Oboje smo se pravili da je sasvim normalno što te zovem – oko ponoći, jednog decembra, kad ti ništa nisam.

– Muči me nesanica – rekla sam,  a dobro smo znali da si ti moja nesanica, moj nesan.

Jednom, dok sam se vraćala iz škole, pao je mrak i zvonio je telefon. To si bio ti sa druge strane.

– Gde si, moja dobra vilo? – umesto ćao, umesto kako si, umesto volim te ali ne mogu još to da kažem.

Ne znam. Ne znam. Zašto bih morala znati šta ću naći iza kojih vrata kad krenem tim hodnikom do nazad. Do nas.

Početak je ionako bio negde mnogo pre.

Rekao si: mi smo živeli u nekom drugom svetu, na nekom drugom mestu, među drugačijim ljudima.

Nisam smela da pitam: jesmo li se i tamo sreli? U istom vremenu živeli? Je l’ ova ljubav traje vekovima? Kad su je za nas smislili? Malo nam je jedan život. Možda smo živeli u Kanadi. Onoj istoj sa razglednice što je stigla mojoj mami. Zbog toga poželim ponekad da ti kažem: vodi me u Kanadu. Da nas prepoznam.

– Pa ti to plačeš! – kažeš kao da je to nešto neobično za mene, pa se smejemo.

U poljupcu mi se izgube reči. Ne plačem, samo se cedim kroz suze. Ponekad je previše mene u meni. Ponekad mislim da nema više mesta. Ne znam kako to da ti objasnim.

– Ne moraš ništa da objašnjavaš. – kažeš.

I ja znam da znaš i ono što ja ne znam. Znam da sam ti utrčala u misli nekad davno i da sad igram žmurke. U srcu ti dremam. Kao nekad, u Kanadi.

Preuzeto sa: blacksheep.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije