KulturaLjudiMjestanajnovijeNaslovna vijestPojave

Kako je Milena Dravić govorila o sebi

IN MEMORIAM

“Ne želim da ispadnem neka sumorna i razočarana žena, jer to nisam ni u životu”:

Redakcija

fenomeni.me

Povodom odlaska jedne od naših najvećih glumica, pročitajte veliki intervju koji je dala za Nedeljnik u kom je govorila o svom životu, karijeri, Draganu Nikoliću, svojim pogledima na Srbiju, našu istoriju, društvo u kom živimo…

Piše Branko Rosić

Ova nedelja je dočekala dočekala nas je tužnom i sumornom vešću da je preminula jedna od najvećih glumica sa ovih prostora.

Bila je ne samo jedna od najvećih srpskih glumica u istoriji domaće kinematografije već dokaz jednog vremena u kojem je bilo sve moguće.

O svom životu, karijeri pogledima na svet oko nas, govorila je u velikom intervjuu za Nedeljnik. Sa Brankom Rosićem je razgovarala u ono vreme kada se njen Dragan Nikolić borio sa bolešću, jesen pre njegovog odlaska.

Povodom odlaska glumačke dive podsetimo se ovog intervju, da se ne zaboravi ko je bila Milena Dravić.

 Ovih dana snimate seriju “Komšije”. To je prva uloga posle pauze i teškog perioda, a da li ste u prošlosti imali ideju za pauze, čak i napuštanje profesije?

U proteklih godinu i po dana otkazala sam sve poslove. I u pozorištu i na filmu. Ipak, mora da se radi i onda je došla serija “Komšije” koju radim sa svojim starim saradnikom Milanom Karadžićem, s kojim sam radila na predstavama “Harold i Mod” i “Bokeljski d-mol”.

To je moj posao. Gde da se povlačim? Od detinjstva sam u svetu umetnosti i logično je da ću samo iz umetnosti otići jednog dana. Bilo je perioda kada su druge stvari važnije u životu.

I u poslednjem periodu mi je Draganovo zdravlje i privatni život bilo važnije od svega. Ali, s druge strane, hiljade ljudi su bili u mojoj situaciji pa su morali da rade svoj posao.

Bili ste prva glumica koja se našla na naslovnoj strani New York Timesa.

Povod je bio film “WR – Misterije organizma” Dušana Makavejeva iz 1971. godine koji je napravio veliki uspeh u svetu, a naročito u Americi. Bila je ogromna podrška filmu u Americi, dobre kritike, ljudi su čak nosili transparente kao podršku.

Zbog svega toga došlo je i do medijskog odjeka pa i objavljivanja mojih slika u New York Timesu. Izlazili su tekstovi i fotografije i u drugim svetskim listovima. U Londonskom Timesu na primer. U Londonu, u bioskopu u Oksford stritu davao se ovaj film punih dvadeset godina, i svaki put kad bih došla u Englesku, išla bih da vidim da li se i dalje prikazuje. Ja starim, ali film je tu.

Sećam se kad se slavni Rudolf Nurejev okliznuo ispred nas na Londonskom filmskom festivalu. Došao je da nam čestita na filmu. Okliznuo se i brzo se podigao da nam čestita. Nisam verovala sopstvenim očima da vidim Nurejeva.

Tada je jedan film bio na naslovnim stranama New York Timesa i Timesa a danas, ako ne računamo uspehe sportista, mi ničim ne možemo zainteresovati svet osim lošim vestima.

Pazite, sad je sve potpuno drugačije. Ondašnja zemlja imala je dvadeset dva miliona ljudi sa kinematografijom koja je izbacivala 100 filmova godišnje. Samo se u Srbiji snimalo tridesetak filmova godišnje. I pozorišta su išla na svetske turneje.

Bio je i jedan sasvim drugačiji odnos prema kulturi. Danas kultura ne interesuje ovu zemlju i to se po svemu vidi. Nestali su nam bioskopi i zato sam se divila ovoj deci koja su pokrenula bioskop “Zvezda”.

Nedavno sam bila u Vrnjačkoj Banji – malo mesto, ali imate jedan bioskop i ja sam mu se poklonila. Poklonila sam se tom bioskopu. Ako pretenduješ da budeš metropola, a Beograd želi da to bude u celom regionu, kako da budeš to bez bioskopa, bez muzeja. To je stvar koja je nedopustiva.

Ovde je došlo do velikog poniženja umetnika. Nestalo je ushićenja, uzbuđenja koje se dešava pred premijeru kada se osećaš odgovornim pred publikom. Tom publikom koja danas gleda četiri rijalitija dnevno. To je tragedija za mlad svet.

Nešto i funkcioniše, i verovatno su sad i lične veze zaslužne da dođe jedan Zubin Mehta po ne znam koji put i pokaže poštovanje prema ovoj zemlji. On kao da kaže: “Poštujte je i vi.” Moraće ljudi da shvate, ovi što vode politiku, da njih niko ne može da ugrozi ako se pomogne kultura.

Gledam te mlade glumce koliko se bore, pa Mikser haus. Ne znam koliko je Ministarstvo kulture u mogućnosti da sve obavi. Ima tu ljudi koji znaju stvari, ali postoji i mnogo prepreka. Mi plaćamo i ceh.

Plaćamo ceh Miloševiću i devedesetim?

Naravno. Ja sam početak rata u Jugoslaviji doživela u Njujorku. Išla sam na turneju po Americi sa monodramom Duška Radovića. Nastupala sam u Leksington aveniji u Njujorku. Bilo je divno. Došlo je dosta publike, divno gostovanje.

I kada nas je pozvala Maja Levi, direktorka Jugoslovenskog kulturnog centra u Njujorku, nismo mogli da verujemo. Pozvala nas je hitno i rekla: “Morate da se brzo pakujete i vratite kući.” Pitamo je: “Zašto?” Kaže: “Dođite u kulturni centar da vidite.” I šta vidimo? Gledamo početak rata u Sloveniji. I onu čuvenu scenu sa vojnikom JNA: “Oni kao hoće da se otcepljuju a mi im kao ne damo.”

Ne verujemo. Pitamo da li se zafrkavaju, a Maja Levi nam kaže: “Rat je počeo. Deco, rat je počeo.” I Mića Orlović se tada našao u Vašingtonu i javljeno mu je da napusti Ameriku jer je izbio rat. Mi smo bili iznenađeni, ali sigurna sam da je bilo nemalo onih koji su znali šta će se desiti mnogo godina pre toga.

Da li ste slutili nešto krajem osamdesetih? Menjala se čitava zemlja, a naravno i Beograd, drastično posle 8. sednice?

Jeste, menjao se grad, ali nismo mogli da verujemo da će sve to dobiti tako strašne dimenzije. Ali nekako se mantra te katastrofe i ne zaustavlja. To više nisu četiri jahača apokalipse, već ih ima hiljadu. Imala sam “generalnu probu” strahote koja će se desiti i ona se desila u tadašnjoj Čehoslovačkoj, u Bratislavi.

Bio je to upad Rusa u tu zemlju 1969. koji nas je zatekao na snimanju filma. Probudila sam se u 6 ujutru i čujem tutnjavu u hodniku. Rade Marković, koji je u filmu glumio glavnu ulogu, kuca na vrata i izbezumljen kaže: “Izađi na terasu da vidiš šta se dešava”. Pitam ga: “Kad idemo na snimanje?” On mi kaže: “Ma kakvo snimanje, vidi šta se dešava.” Izađem na terasu i vidim poređane tenkove i uperene cevi.

Bilo je dramatično. Avioni, razoružavanje čehoslovačke vojske, policijski čas. Išli smo jednom u toku policijskog časa da vidimo šta se dešava. Idemo ka uzbrdici, ka nekoj crkvi, a nema žive duše. Odjedanput se sa vrha brda pojavi tenk a i strahovita puščana paljba.

Rade nam viknu: “Bacite se na zemlju!” Oko nas lete meci, a mi idemo unatraške. Povlačimo se. Nigde nikoga oko nas. I odjednom se pojavljuje neki pas. Kao i uvek u filmovima, kad je rat i pustoš, uvek se nađe neki pas. Otišli smo u podrum gde je bio narod. Tek posle 17 dana su nas izvukli preko austrijskog konzulata i odveli u Beč.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije