Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Samo se pravi da si Englez, Ana

– O ima ih još neodoljivih. Takvih, sličnih. Jednog baš ovih dana sanjam.
Rekla je tiho i nastavila da se pravi da je Englez.

Piše: Srbijanka Stanković

Negde je pročitala kad sanjaš bivšu ljubav da to ne znači da ga još voliš. Da je to samo odgovor mozga na stres koji proživljava u sadašnjosti. Da ti nedostaju ta bezbrižna vremena kad je bivša ljubav bila sadašnja. Kad je sve još „važilo“.

Zbog toga se nije zabrinula kad je posle sedam godina života u Engleskoj sanjala Vladu. To ne znači da ga volim. Samo mi nedostaje detinjstvo, stara ulica, mladost, put do škole, teta Miline palačinke. Vlada nije moja bivša ljubav. Vlada je samo drug.

Ali onda ga je sanjala i naredne večeri.

I naredne.

I naredne.

– Mora da sam baš pod stresom – rekla je sebi i rešila da se pravi Englez.

***

– Zvala te je tetka iz Engleske! – frknula je majka. – Pita da dođeš kod nje na leto. K’o da ja imam para za kartu! – po ovoj rečenici Ana je od najranijeg detinjstva prepoznavala da se kraj školske godine bliži.

Ne po učestalim kontrolnim zadacima u školi, ne po opomenama profesora ili toplijem vremenu. Sve bi uvek počinjalo tim pozivom iz Engleske i majčinom tiradom kako je „sigurno lako živeti u belom svetu i soliti nama ovde pamet!“

Ana nikad nije razumela zašto je njena mama toliko ogorčena na tetku. Samo bi ponekad, u onim njenim najdužim naletima besa i očajanja čula reči poput „gospođica“, „Engleskinja“, „mene ovde ostavila da brinem o roditeljima“, „pravi se važna“. To joj je bilo dovoljno da zna da ne treba ništa da pita. Pa nije.

Sve dok se jednom tetka umesto poziva jednostavno pojavila na vratima.

A tetka je bila čudo.

Tetka ju je spasila.

***

Ovo je previše glupo, pomislila je tog jutra kad se probudila. Opirala se danima i na kraju ipak rešila da pozove broj za koji se zarekla da nikad neće okrenuti.

– Dobro jutro, Ana ovde.

– Ana? Koja Ana?

– Vladina. – htela je da kaže. Ali to je bilo glupo, pa je umesto toga samo ponovila: Ana.

– A ti si, Ana? Dete, pa je l’ si ti to došla?

– Nisam. Zovem iz Engleske.

– Ju, dete! Što se trošiš?! Iz Engleske zove, Mirko!

– Je l’ Maja kod kuće?

– Nije, na poslu je. Ali Vlada je tu. U dvorištu. Da ga pozovem?

– Neka. Htela sam samo da čujem da ste svi dobro. – odjednom je osetila kao da je neka velika kandža ščepala za grlo. – Moram da idem. – jedva je rekla.

– Ako, dete, ako. Evo ga Vlada, ulazi u kuću.

– Žurim. Doviđenja, teta Mila. – brzo je spustila slušalicu.

Dobro je. Dobro je. Diši. Dobro je.

Rastanci nisu bili njena stvar. Telefonski pozivi još manje.

Popodne je proteklo mirno. U zbornici su dve nastavnice književnosti raspravljale o Džejn Ostin i sestrama Bronte i ona je mislila kako mora da je divno kad ne moraš da se praviš da si Englez. Nego si Englez. Piješ čaj u pet, ispunjavaš sve uslove klišea i briga te da l’ si ostavio nekog tamo Vladu da se jede kao mlad mesec za tobom u Srbiji. Dok mu ne svane, pa se oženi nekom drugom.

Ako se uopšte jede.

Rastanci nisu bili njena stvar. Ljubav još manje.

Znali su se ceo život, ili pola života, kako se uzme. Maja i Vlada su za njenu majku bili „zovu te opet ona deca iz donje ulice“. Nikad se nije potrudila da im zapamti imena. Previše je bila zauzeta kukanjem nad sopstvenim nesrećnim životom. A Ana je bežeći od njenog uvek pomalo zajedljivog tona otkrila ceo jedan svet u Majinoj i Vladinoj kući. U teta Milinoj i čika Mirkovoj kući.

U maloj kuhinji sa trpezarijom čiji su zidovi bili obloženi tapetama učila je od teta Mile kako se razvlači pita. Kako se kuva kafa da uvek imaš kajmak. Kako je osmeh najskuplja valuta. Kako od nasmejanog lica jedino zaljubljeno lice više vredi. Kako porodica treba da izgleda.

– Idi kod Mile ako ti je ona majka! – vikala je njena mama kad je jednog petka posle škole htela kod Maje i Vlade na palačinke. – Tvoja majka ne ume ništa ukusno da spremi! Idi, ako! – histerično je mahala rukama po kući. – Idi, šta čekaš!

Ana se samo pokunjeno pojavila na ulaznim vratima i rekla: Ne mogu, mama je spremila večeru. Nadajući se da Maja i Vlada ipak nekako, nekim čudom spasonosnim ispred kuće nisu čuli tu viku. Kad se vratila u kuhinju, majka je tiho rekla:

– Zvala te je tetka iz Engleske.

– Dobro. Ovog leta idem.

– Idi.

Do kraja školske godine nije više imala koga da pita za dozvolu da ide bilo gde. Majka se ugasila kao da nikad nije ni živela. Bilo je tužno i gorko. I bolest i pogreb i pakovanje i odlazak.

– Ali faks, prijemni? Šta ćeš? – pitala je Maja.

– Studiraću tamo. Engleski znam, tetka će mi pomoći. Malo ću da se pravim da sam Englez, bukvalno. – pokušala je da se našali.

– Ali… Sve ostavljaš, Ana.

– Ne ostavljam sve. Nemam ovde ništa. Samo vas.

– Samo nas.

Plakale su do jutra.

***

San je svaki put bio isti. Vlada stoji naslonjen na bedem na kraju ulice, smeška se i vrhom patike pravi rupu u pesku. Govori nešto, ali ona ne čuje šta od zujanja u glavi i od pomisli: gledam ga poslednji put, gledam ga poslednji put, gledam ga poslednji put.

– Idem sad. – čuje sebe kako kaže i tad vidi da je sve vreme patikom pravio srce, a ne rupu. Srce u rupi. Rupu u srcu.

Zujanje u ušima prestane kad izgovori njeno ime.

Ali svaki put kad čuje to „Ana“, probudi se, pa nije sigurna: da li ju je stvarno poljubio tog juna na kraju ulice? Da li je stvarno rekao: „Ja želim da ti ostaneš ovde“ ili je to sama sebi utuvila u glavu na dugom putovanju od Beograda do Notingema?

 

Koleginice na poslu su cele nedelje raspredale o Džejn Ejr, o tome kako je Darsi ipak neodoljiva priroda i da takvih više nema, a šta vi mislite, Ana, vi ste ipak slovenska priroda, kako Vama sve to zvuči?

– O ima ih još neodoljivih. Takvih, sličnih. Jednog baš ovih dana sanjam.

Rekla je tiho i nastavila da se pravi da je Englez.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije