najnovijeNaslovna vijestO životu

Od ljubavi se ne živi, pa što se mala ne bi dobro udala?

Kako objasniti, t.j. pokazati deci šta je prava ljubav

Moja ćerka je imala 2 godine kada je konačno prestala da plače pri odlasku u vrtić.
Zaljubila se u nekog malog, htela je kući da ga dovuče. Budući zet mi je promenio dete, uneo sunce u kišovita novembarska jutra.

Redakcija

Marija Milojković

Ja sam, ko svaka dobra majka, pametno organizovala sastanak sa njegovom mamom radi zajedničkog druženja. Da napravimo sporazum o budućoj vanbračnoj zajednici i podeli imovine. Ali je mali (neću ni ime da mu spomenem!) bio zaljubljen u drugu devojčicu.

Shvatila sam to vrlo lično, doživela regresiju od 20 godina unazad:

Kako, bre, to kad je moja najlepša? Dobra je, pametna, srčana…, bila sam dovoljno mudra da to samo pomislim, ali ne izustim.

Al’ je mali tvrda srca bio. Prokletnik.

Onda sam napisala priču za decu o ptičici koja traži ljubav tamo gde ne može da je nađe. Htela sam da je počitam ćerki kad još malo poraste. Sublimirala sam to teško iskustvo u umetničko delo.

Zagledala sam je mesecima kad dođe kući – hoće li preživeti neuzvraćenu ljubav? Nju je zaljubljenost prošla, pa sam se i ja konačno iskulirala.

Sad po parkovima i na rođendanima vidim mame druge dece kako taktički sedaju pored mama njihovih simpatija kako bi očarale buduće prije. Razmenjuju telepfone i šifrovane poruke, zaboravljaju na svet oko sebe. Pršti atomsfera od šale i „smeja“. Roditeljsko zaštitništvo danas stvarno nema meru. Pardon, cenu. Šarmiramo druge ljude za svoju decu.

Kada se svi vratimo kući, sa ljubavlju svog života razmenjujemo poruke:

„Kupi hleb.“ „Ti danas vodiš decu na sport.“ „Ne mogu više u taj park s njima, idi ti.“ „Jeb’o te, spusti nekad dasku.“ „Brate, sve si pojeo.“ „Šta ti je, bre, sad koji k…?“

Al’ ipak odvrnemo ljubavnu pesmu kad je čujemo na radiju. Kud se denula ljubav?

Neko ukapira pre, neko posle. Neko nikad. Ljubav nije svadba Trnove Ružice. Nijedan par nije bio zaljubljen do groba, a da je živeo u istoj kući. Kako onda da vaspitamo decu tako da ne žive u paralelnom svetu do svoje 30. ili 35. godine?

Od ljubavi se ne živi, pa što se mala ne bi dobro udala? Život je neizvestan i težak, pare uvek dobro dođu. Kad si bogat, možeš sve da kupiš. A mi ovde živimo ko golje već 30 godina, pa zašto da ne?

Ako mene pitate, čitava poenta novca je da ti omogući da dobijaš stvari brže i lakše. Platiš specijalistu privatno umesto da čekaš 2 meseca za pregled u bolnici. Idete u restoran na ručak. Biraš letovanje koje ti se sviđa, a ne ono za koje imaš para. Omogućiš detetu dobro obrazovanje. Upišeš neki odličan kurs. Biraš šta ćeš da radiš sa svojim vremenom. Nisi crv kome šef sedi nad glavom non-stop.

Ostatak stanja „biti bogat” je razmetanje. Stalno kupuješ fensi stvari. Imaš i slike koje baš u potpunosti ne kapiraš, ali su skupe. Juriš da zaradiš još para. Ili bežiš od praznine u razonode i provode (Da li ste videli Džefa Bezosa na žurci sa Kejti Peri, dođavola?! Šizenje dvoje usamljenih poznatih ljudi).

Ako se udate za nekog sa više para od vas, niste baš rešili svoj problem. Bogatstvo vašeg partnera uvek ostaje njegovo, bez obzira koliko je vaš dragi velikodušan. Osim ako niste planirali da se razvedete pre nego što ste se venčali i da se tako obezbedite. Ili budete supruga zečica Hju Hefneru pod stare dane.

Svaki čovek se rađa sa željom da nekog voli i bude voljen. Za većinu ljudi ta potreba direktno znači koliko im je život dobar. Ako odlučite da se namerno lišite ljubavi zarad para, faktički pucate sebi u nogu.

Mada to večini sa Balkana deluje kao sprdnja, pare nas ne čine srećnijima osim ako smo zaista siromašni. U suprotnom bi trebalo da svoje pare dajemo drugima da bismo se osećali bolje. Profesor Majkl Norton sa Harvarda u svom govoru za Ted Talk kaže: „Trošenje na druge ljude ima veću dobit za vas nego da potrošite novac na sebe.“

Najsrećniji čovek na svetu je budistički sveštenik Matje Rikard, a ne siroti Džef Bezos.

Pa, dobro. Onda možda treba izabrati zaljubljenost?

“On je bio tako lep

Još u meni živi san”

Taj osećaj je prirodna droga. Od jednom ste lepši, viši, jači. Daje snagu da se konačno ratosiljate loše navike. Sve dok ljubavni dopamin ne prestane da se luči u mozgu. Onda je strast nestala. Život opet težak i dosadan.

Ljudi koji konstantno jure osećanje zaljubljenosti su zapravo sebični. Svoju „ljubav” (tj. osobu) doživljavaju kao nešto što će da ih „digne” i učini da se osećaju potpuno.

Hiljadama godina ljudi traže romantičnu ljubav. O tome je još Platon pisao u svom Simpozijumu: prema grčkoj mitologiji, postojala je androgena rasa koja je imala četiri noge. Bili su veoma moćni i bogovi su ih presekli na dva dela bojeći se da će im ovi oteti vlast. Eros, bog ljubavi, navodi svakog čoveka da i dalje traga za svojom drugom polovinom da bi se sa njom konačno povezao.

Kako navodi Mark Menson, mit se održao i u srednjem veku tako što su vitezovi imali platonsku ljubav sa udatim gospođama. Osećanja su generalno postala veoma važna u XIX veku sa industrijskom revolucijom. Mladenci tada više nisu morali da spajaju imanja, već si mogao da zapališ u grad, radiš u fabrici i tamo nađeš sebi mladu. Sa feminizmom u XX veku, žena je konačno mogla sama sebi da izabere partnera.

Dodajte malo Holivuda i Diznija, i tužna Mala Princeza Sirena se ne pretvara u morsku penu kako bi spasila Prinčev život. Na kraju Andersenove bajke ona mora da služi ljudima 300 godina kako bi konačno dobila besmrtnu dušu. U Diznijevoj adaptaciji ona dobija par novih nogu i bogatog zgodnog momka. Pa, nije li to strava ili šta?

Preostaje nam još partnerstvo.

Ljubav kao partnerstvo je težak posao. Kompromis. Da prihvatite nečije mane jer su one deo te osobe, ali vas ne ugrožavaju. Da pokažete saosećanje i budete podrška. Da preuzmete svoj deo odgovornosti za vaš odnos. Da pokažete poštovanje. Da znate kada da ućutite, jer jednostavno nema svrhe svađati se u nedogled.

Iako su daleko od savršenih, istočnjački brakovi imaju veliku prednost u odnosu na partnerstva sa Zapada: zasnivaju se na poverenju, sličnim sistemima vrednosti, strpljenju i želji da se nešto aktivno gradi. Ne na emocijama.

Šta onda da naučimo decu o ljubavi?

Prvo treba da se izblaziramo i pustimo ih da neminovno prođu kroz sve ove faze.

I dok ne dođe naših 5 minuta (decenijama od ovog trenutka) pokazujemo deci da ljubav postoji, ali ne u obliku njihovih očekivanja. Jednom će im i ta spoznaja leći. Odnos pun ljubavi nije poklon koji dobijate, već nešto na čemu morate da radite.

Ljubav jednostavno NE TRAŽITE svuda. Ona nije samo ono šta osećate prema svom partneru, već i prema svojoj deci, roditeljima, braći i sestrama, prijateljima, i onome što najviše volite da radite. Što više različitih ljubavi imate, manje žudite za magijom romanse.

Ljubav vas ne čini uzbuđenim kao da ste na drogama, niti se uz nju konačno osećate potpunim. Ona ne rešava sve vaše probleme. Ona je davanje isto koliko i dobijanje naklonosti.

Ljubav je praktično svuda:

“Ne, ne možeš da pojedeš još jedan slatkiš. Potrebna su ti ta tvoja creva i zubi.“

„Pazi kako voziš.”

“Idem ja sa tobom kod lekara.“

Ćaskanje od pola sata preko telefona sa drugaricom kada vas deca konačno ostave na miru.

To što volite svog psa.

Pa, hajde da kažemo svojoj deci:

Ljubav nije samo to što osećate, ljubav je to što radite po pitanju svoje veze. To što ste iskreni, velikodušni i dobri. Ljubav zahteva trud.

Ljubav se ne traži. Ljubav dajete i onda je primate od drugih.

Dajete ljubav osobi pored sebe. Ali je takođe dajete i sebi.

https://mariamilojkovic.com/sr/.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije