LjudiLjudski odnosinajnovijePorodicaŽivot

Kešanski: Ne smeju nam neke loše godine biti izgovor da usporimo disanje do umiranja

Ne smeju nam loši odabiri, loše kuće u kojima stanujemo, loši ljudi koje okolo srećemo biti izgovor što ne mrdamo, što postajemo krtice koje se zakopavaju sve dublje u zemlju da bi oslepele, pa da ne vide šta se stvarno dešava.

Jovana Kešanski

Ne bi trebalo da se pravimo slepi samo zato što se plašimo onoga što bismo mogli da vidimo.

Čemu ti služe oči? pitam ćerkicu svaki put kada gleda unaokolo dok hoda.

Da vidimo, kaže.

Tako je, da vidimo kuda hodamo, da ne padnemo ako ne moramo, dodam.

I da vidimo sa kim hodamo, ko je kraj nas, ko je ispred nas, ko nam se smeje, ko nas popreko gleda, ko nam pruža ruku, ko je od nas iza leđa sklanja.
Da sve vidimo i sve što vidimo kao takvo prihvatimo, bez zavaravanje sebe da je plavo crveno i da je sranje šareni cvet.

Loše je ako oči navikavamo na mrak, jer posle nekoliko sekundi one će se prilagoditi i onda nam više neće biti bitno što smo u mraku.

Ne smeju nam osmogodišnje rane biti izgovor što krvarimo i danas. Boleće na promenu vremena, najaviće iznenadnu oluju, predosetiti svaki tamni oblak koji se primiče, ali to bi trebalo da bude sve.

Svaka rana zarasla u ožiljak samo je lekcija kako dalje, a ne izgovor da ostajemo na istom mestu, nepromenjeni, nenaučeni onome što je trebalo da shvatimo kad je krv tekla iz nas.

Foto: pexels

Ne smeju nam tuđa loša iskustva biti izgovor da se plašimo da probamo, jer “oni su isto tako, pa nisu uspeli”. Oni su oni, ti si ti i ja sam ja, kakva lepota različitosti. Ono što oni nisu mogli, ti ili ja ćemo možda moći. I biće dobro. Biće još bolje nego što je danas.

Ne smeju nam propale ljubavi biti izgovor da se sklanjamo od ljubavi, da pljujemo na nju ko da je ona samo takva kakvu smo je mi, lošu, imali.

Sa nekim drugim, sa nekom drugom možda bude baš onakva kakvom smo je oduvek priželjkivali, dok nam se nije ogadila, dok se nismo povukli u sebe, plašeći se da će svaki put biti bolna.

Ne smeju nam loše vesti biti izgovor da počnemo da verujemo da se lepe stvari ne dešavaju. Da nema mudrih, romantičnih, požrtvovanih, poštenih, moralnih, kulturnih, odanih ljudi. Možda ih je preostalo tek toliko da ih među dlanove staviš, ali je i to dovoljno.

Oni su kao komadić nade da nije sve izgubljeno. Umesto što očajavamo nad budalama koje se kote, trebalo bi da tragamo za onom vrednom manjinom i da čuvamo onu manjinu koju imamo.

Ne smeju nam ostavljene roditeljske kuće, sazidane dvesta metara u oblake, nedovršene, biti izgovor što smo se u njih i sredinu zalepili ko malter. Onda ne živimo svoje već roditeljske želje i ostajemo tamo gde oni, a ne gde mi želimo.

Svako vezivanje da bi se udovoljilo tuđoj volji je oduzimanje slobode sebi. To je život vezanog kera koji je samo naizgled miran, kad bi mu presekao kanap otrčao bi da se nikad ne vrati.

Ne smeju nam tuđa bahatost i bezosećajnost postati izgovor što smo postali hladni. Kada osetimo da nas neko u lošeg čoveka pretvara, ne treba da ga menjamo, ne treba da gledamo kako zbog toga postajemo slični njemu, već treba da se odmaknemo.Tamo gde nas hladnoća ne može okrznuti.

Ne sme nam kolotečina u koju smo upali postati izgovor što ne plivamo dalje.

Toliko je još ljudi koje treba da upoznamo.
Toliko još puteva kojima treba da hodamo.
Toliko još muzike koju treba da čujemo.
Toliko još ljubavi koju treba da osetimo.
Toliko još oblaka i ptica i krošnji koje treba da vidimo.
Kiše da osetimo.
Toliko još noći koje treba da doživimo.
Toliko još osmeha koje treba da ismejemo.
Toliko još toga da pipnemo, pomirišemo, okusimo.

Toliko još delova sebe da upoznamo, jer ovo što smo danas i ono što smo juče bili, nije sve što imamo da ponudimo.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije