Sreća je stvar izbora. A moja drugarica mrzi moj

Našle smo se da prošetamo. Znala sam da će da osuđuje moje izbore. Još od kad sam zatrudnela, ona bi ispitivala moje odluke.

„Jesi li ti srećna?“, pitala me je jednom. Tada sam prolazila kroz pakao. Znala je to.

Nisam znala kako da odgovorim na to pitanje. Na šta misli?

Ne verujem u sreću. Vidim je kao osećanje koje dođe i prođe, između svih drugih emocija: iznenađenja, tuge, ljubomore, itd. Verujem u srećnu smirenost – osećanje zadovoljstva jer su stvari generalno u redu. Mesto do koga se veoma teško stiže.

Konačno sam stigla do toga. Nema stresa, svi su zdravi (uključujući i moje roditelje), deca nisu više toliko zamorna, imamo dovoljno para, radim na nekim zanimljivim projektima. Dosta toga sam ranije prevalila preko leđa.

Dakle, našle smo se – ona u svojim kožnim čizmama sa novom frizurom, ja sa konjskim repom, u šljampavom džemperu i zimskim nepromočivim cipelama.

Dok smo hodale, poverila sam joj se da sam zadovoljnija nego ikad.

Morala je sve da proveri:

„Zato ti on ne pomaže oko dece?“

Ali pomaže.

„Zato ne uzmeš slobodne dane kad su bolesni?

Zašto ne nađeš posao van kuće i onda vidiš da li ti odgovara?

Zašto razmišljaš o školi za svoju decu?

Koja je poenta obrazovanja?

Zašto ljudi razmišljaju o sreći svoje dece?

Pa šta ako deca ne izlaze napolje?

Zašto treba da učiš svoju decu da se igraju sa svima? Tvoja učiteljica je tebe učila isto?! U koju si to školu išla?“

U ovu pored koje prolazimo.

„Zašto recikliraš kada đubre završi u zemljama Trećeg sveta?

Šta da radim sa ambalažom iz Meka kad ne vidim kantu?

Zašto ne putujete? Beč nije zanimljiv. Ja idem u Napulj. Karta za Kolumbiju je 600 dolara. Zašto ne idete tamo? Moja koleginica ima četvoro dece i oni stalno putuju… “

„Pa, nek putuje“, mirno sam rekla.

Nije bilo kraja pitanjima. Imala je pretpostavke, zaključke i sumnje. Po nekad se činilo kao da sam kod inspektora. Bilo je besmisleno ubeđivati je da je nešto pogrešno razumela.

Znam je. Družimo se preko 20 godina. Videle smo i čule slepe zaljubljenosti, ljubavna razočaranja i moralne dileme od one druge. Vrlo dobro se poznajemo. Ona je kraljica zabave.

Foto: pexels

Ali poslednjih nekoliko godina me osuđuje drugarica za koju se čini da ima sve to hoće. Ne verujem da je očajna. S njene tačke gledišta, stvari nisu savršene, ali smo obe videle i gore.

Ne mogu da se setim kada je rekla: „Srećna sam zbog tebe.“ Moj život nije dovoljno dobar. Iritira je. Ona je previše kul za mene, ženicu.

Koristila je taj izraz i ranije, kada je pričala o devojkama svojih kombinacija. Fine dosadne devojke bi dobile momka, a jake žene bi ostale praznih ruku. One koje su materijal za udaju treba prezirati.

Pogledala sam je u oči. I dalje su prelepe tirkizne boje. Ali pore na njenom licu su mi se činile većim. Uokviruju ih bore smejalice i linije duboko urezane u njeno čelo. Besane noći provedene u piću na fensi mestima punim dima cigarete uzele su svoj danak. Na kraju krajeva, imamo 40 godina.

I ja sam puna bora oko očiju. Jedno jutro, 18 meseci nakon što sam se porodila, videla sam u ogledalu 7 godina stariju sebe. Nova uloga je bila naporna: sluga-zabavljač-pandur 24 sata dnevno. Samo kasirke i slučajni prolaznici sada pomisle da sam mlađa – ranije nije bilo tako.

Roditeljstvo me je promenilo na nezamisliv način. Moje telo, rutine, karijera, lepa garderoba i izlazak iz zone komfora – nestadoše. Izgubila sam pažnju muškaraca, pronašla sam strpljenje i odlučnost.

Nikada nisam želela da se promenim, ali zaista moraš. Zarobljen si unutar kuće, podižući par mladih sisara čovečije vrste. Dok si unutra, menjaju se najpopularniji klubovi, a i moda takođe. Ne znaš najnovije tračeve. Osećala sam se otupelo i sputano dok nisam shvatila da ne možeš da se boriš protiv toka prirode.

Ova žena-svetski-čovek ima tako jaku želju da dokaže da je moj način života pogrešan. Ona se nikad ne bi zadovoljila životom bez velike karijere, mnogo novca, ludog zaljubljivanja i provoda. Ona prezire ono što sam ja postala. Mržnja prema mamama malih fudbalera, kako to zovu Amerikanci.

Foto: pexels

Za nju je sreća to da može da donese svaku pojedinačnu odluku, a da ne razmatra bilo koga drugog. Za mene je to simbioza mojih želja i onoga šta je porodici potrebno.

Nikad ranije nisam bila domaćica. Menjala sam firme i delatnosti više od 10 godina. Onda sam odlučila da imam porodicu. Tu sada ulažem svoj trud. Ali biti majka i domaćica nije dovoljno.

U svom članku „Mržnja prema mamama malih fudbalera“ Sejdi Dojl navodi:

„U listu Tajmz mame malih fudbalera su ranije bile ambiciozne radne žene koje su šutnule svoje potpetice i zamenile ih platnenim letnjim patikama. U drugom opisu iz 1996. godine koji navodi magazin Slejt, ona je dobrostojeći superroditelj čija je osnovna misija u životu da uradi previše za svoju decu. Ova žena – u isto vreme preambiciozna i bez ambicija, sa previše privilegija i koja previše radi – je naša dominantna kulturološka slika majčinstva, i naša omiljena vreća za udaranje, već poslednjih 20 godina.„

Kao da imate izbora da budete nešto drugo.

Ako imate dovoljno empatije, a nemate dodatni par ruku da im turite bebu i odskakućete na posao, koče vas dečije bolesti, njihovi miljokazi, parkovi i kućni poslovi. Potrebne su godine da se prilagodite konstantnom traženju pažnje, plaču i tuđim potrebama dok ne shvatite da ste postali neko drugi.

Nema drugog načina, pa izaberete da to prihvatite.

Deca su aljkava mala stvorenja. Prosipaju i razbijaju, penju se uz radijator, imaju tantrume i smeju se neodoljivo. Morate puno da brišete dupeta, čistite, disciplinujete, ubeđujete, grlite i tešite. Ovo nije najbolji provod u vašem životu. Njihove žalbe nasuprot vašoj dosadi.

Ali zajedno pravimo pite. Ja kuvam pileću supu, oni iseku čitavu svesku na komade. Oni imaju problem sa vršnjacima, a meni se srce slomi. Oni provedu noć kod babe i trče mi u naručje cičeći kada me vide sledećeg jutra. Oni su moje težište.

Foto: pexels

Ne postaješ opsednut njima, oni su kučići o kojima se staraš. Uzimaju ti vreme i energiju. Fizički te iscrpe.

U svom intervjuu za Los Anđeles Tajms, jedna od najboljih savremenih svetskih pisaca Elena Ferante opisuje kako je majčinstvo zbrisalo njenu potrebnu da piše:

„Začeti dete, doneti ga na svet, podizati ga je čudesno i bolno iskustvo koje po prilično dugo vremena – naročito ako nemate novac da kupite vreme i energiju drugih žena – oduzima prostor i značenje od svega ostalog. „

A potreban vam je posao. Da ostanete mentalno uključeni. Žene se udave u zoni komfora sopstvenih kuća. Izgube samopouzdanje i energiju. Ali neću se zadovoljiti bilo kojim poslom. Niti jurcanjem kući sa posla u izvini-ali-nemam-vremena-za-to.

Moja mama mi je bila preko potrebna kada sam bila mala. Brzo bi odradila kućne poslove i onda odlazila na radno mesto prodavačice u velikoj robnoj kući. Posao koji te uči toleranciji i zenu. Uveče bi sređivala po kući i požurivala nas u krevet. Nikada nije imala ni minut vremena za sebe.

Iako radim mnogo nevidljivog kućnog posla za koji nisam plaćena, smirenija sam i zadovoljnija nego ikad. Uvek se radujem kada treba da kačim veš na suncu. To je moj zen.

Vidim karijeru od 9 do 5 kao način da zaradim dovoljno novca. Za moju kul drugaricu, on simbolizuje status – prestiž, kozmetičke salone, putovanja, garderobu i klubove. Uvek sam se divila njenoj izdržljivosti za rad pod pritiskom. Počela je kao konobarica na plaži i došla do menadžera u banci.

Ja sam uvek želela porodicu. Ona bi žudela za srcelomcem, a onda se zadovoljila nekim prosečnim likom. Njena sreća su veze za jednu noć, flertovi, uzbuđenje, drama i patnja. I meni su njeni izbori OK. To je njena sreća.

Ali mi više nije ok da ne mogu da je vidim petkom i subotom, jer su te večeri rezervisane za drugare koji vole provod. Ja sam neko sa kim se ubija vreme utorkom uveče.

 Mama koja nije kul bez aktivnog društvenog života. Beskorisna žena za prezir. Tako da se više ne nalazimo tako često.

Ona vidi roditeljstvo kao kraj dobrog života. Niti ga razume, niti to želi.

Vidi me kao seosku učiteljicu jer mi je porodica na prvom mestu. Ja sam dosadna, jer u njenim očima ja sam gospodarica kuće.

Činjenica je da sam oduvek mrzela ideju o gomilama prijatelja. A dosadno mi je i zamarajuće da izlazim u ponoć, poziram pred nepoznatim ljudima, a onda se vratim ujutro pripita.

Radije bih da provodim vreme sa onima koje stvarno volim nego utucavajući vreme sa onima s kojima imam površne odnose.

Nikad ne bih izabrala njen način života, ali je takođe nikad ne bih ni osuđivala. Ona je srećna tako? U redu. Ali ako ne želi da prihvati moju vrstu sreće, vreme je da se viđamo još ređe. Njen izbor.

Preuzeto sa: mariamilojkovic.com