DogađajiLjudiMedicinaMjestanajnovije

Kešanski: Kako smo postali forenzičari koji kopaju po utrobi mrtve doktorke?

Samoubistvo poznate doktorke Violete S. A (50) vlasnice klinike za estetsku hirurgiju i jednog od najboljih plastičnih hirurga u Srbiji pretvorila je veliki deo srpske javnosti u forenzičare.

Jovana Kešanski

luftika.rs/ Jovana Kešanski

Kopaju po utrobi mrtve žene tražeći razlog zbog čega je neko “lep, uspešan i bogat” digao ruku na sebe.

“Forenzičarima” je važno da sve povežu, kao da se ubio neko njihov.

Oni procenjuju doktoricinu težinu, snagu njene šake, dužinu oštrice noža, da li je reckav za lebac ili regularni za meso, pa pokušavaju da sve to sklope u nešto logično, kao da u suicidu ima logičnosti. Kao da u životu ima logičnosti.

“Forenzičarima” je potreban dokaz, papir, crno na belo zbog čega se lepa i uspešna doktorka ubila. Ne može “tek tako” da se ubada nožem.

“Moraš biti dovoljno lud pa da sebi oduzmeš život!”, napisao je jedan u komentarima.

Ne, moraš biti dovoljno bezobrazan i glup pa da procenjuješ stepen nečije ludosti, da je meriš, obračunavaš kao da postoji mera kad se može reći: “E, sad je na 3 kilograma i 800 grama ludosti, sigurno će da se ubije”.

“Forenzičarima” je sve sumnjivo. Oni žele nastavak priče. Njima treba jak razlog, dugovi, prevara, neizlečiva bolest.

Oni žele da se detaljno ispita muž.

Oni ne veruju da nije pustila jauk a dva puta se ubola.

Njih zanima kako je moguće da je posle prvog uboda imala snage da izvuče nož, pa da ubode sebe još jednom, u srce.

Njih zanima kako nije jauknula od bola, jer da je jauknula, čuli bi je muž i sin.

Oni okasnelo predlažu da bi bilo bolje da je to uradila sa tabletama, ili skalpelom (koji joj je kao plastičnom hirurgu uvek pri ruci), a ne nožem kuhinjskim nedaleko od sina i muža.

Oni znaju da je Bog neće primiti u carstvo nebesko.

Oni znaju da bi sina manje bolelo da je to uradila na finiji način.

Oni znaju da se samo tinejdžerke u pubertetu ubijaju zbog ljubavnih problema.

Na svaku vest koja je o smrti doktorke izašla u medijima, bilo je minimum sto komentara.

Ni u jednom od njih nisam pročitala, recimo:

“Zovem se Ana. Lečila sam se od depresije 2009. Nekoliko puta sam pomislila da se ubijem, ali sam smogla snage da odem po pomoć i istrajem u terapiji, Bogu hvala.”

Ili

“Moj sin zbog vršnjačkog nasilja godinama ima strahove i budi se noću. Rešavamo ovo psihoterapijama privatno, jer u državnoj praksi nemaju psihoterapeuta. Jedna seansa košta 4.000 dinara. Zašto se država ne pozabavi ovim problemom?”

Ili

“Kažu mi da imam sve, dobrog muža, dobar posao, kuću, novac, dete, a ja se osećam kao da nemam ništa. I nisam nezahvalna. Ali osećam prazninu koju moram da lečim. Pomozite mi, dajte preporuke nekog dobrog psihoterapeuta u državnoj praksi. Hvala”

Nikada se ovakva rasprava neće povesti.

Može da se samoubije još hiljade uspešnih ili manje uspešnih ljudi, lepih ili ne, bogatih ili sirotih, oni koji imaju “sve” ili nemaju “ništa”, ali javnost u Srbiji neće iskoreniti svoju naviku da čeprka po tuđoj utrobi umesto da zaviri u sopstvenu.

Da osuđuje, umesto da razume. Da kamenuje, umesto da pomogne.

Ovakve vesti trebalo bi da nas podstaknu na konstruktivnu raspravu o mentalnom zdravlju, koliko je važno, da li se ovde i kako neguje, za koje pare, kako i gde se lečiti ako para za privatno nema.

Zbog čega “istraživačko novinarstvo” koje će da nam razotkrije da li je doktoricina šaka mogla dva puta da zarije sebi nož u grudi?

Zbog čega “istraživačko novinarstvo” koje arlja po komšiluku i raspituje se o poslednjim susretima sa doktorkom?

Zbog čega “istraživačko novinarstvo” koje pretura po doktoricinom fejsbuk profilu tražeći “skrivene poruke” u poslednjim statusima?

Zbog čega “istraživačko novinarstvo” koje otkriva imena sa estrade koja su se operisala kod doktorice?

Koja korist je od toga?

Zar ovo nije poziv da se intervjuišu psihijatri, psiholozi, da se intervjuišu ljudi koji su se lečili ili se leče od depresije, da se intervjuišu ljudi sa teskobom dovoljno hrabri da pričaju o njoj, da se intervjuiše vlast i kaže na koji način približava ovu temu mladima?

Zar ovo nije poziv na rušenja tabua?

Zar doktoricina smrt već nije dovoljno bolna da bi se moralo kopati dublje, beskrupuloznije, nagađati i viriti kroz ključaonicu kupatila u kom je sebi oduzela život?

Preuzeto sa: luftika.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije