kafka
Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Kafka mi je tri puta spasao život

– Znaš šta? Uđi ti. Ja ionako ne volim mnogo Kafku.

– Ne voliš ili ne razumeš?

– Zar to nije isto?

Piše: Srbijanka Stanković

Kafka mi je tri puta spasao život.

Jednom, u jednoj posveti, davno, kad još nisam imala ni 20 godina. Još mi titra pred očima poznat rukopis, jedno malecno a najveće “volim te” kao podsetik da imamo pravo u životu da se preobrazimo jedino u sebe. Da, knjiga je bila “Preobražaj i druge priče”.

Drugi put je bilo u Kafkinom muzeju u Pragu.

– Znaš šta? Uđi ti. Čekam te ispred ja.

Nismo bili deca. Tek što smo prešli 25. i skoro 2.000 kilometara da dođemo do sebe. Nije bilo kao u pesmi Bebi Dol, hajde da, krenuli smo na sever, ne na more. Tek kad smo stigli shvatila sam da smo se sebi vratili.

Prag je bio veličanstven. Baš tog novembra 2012. godine u Pragu bili smo na pragu novog života. Kafa, kolači, kobasice, trdelnik, šunka, muzeji, parkovi, kule. Probali smo sve zajedno. Dok nismo došli do velikog K.

– Znaš šta? Uđi ti. Ja ionako ne volim mnogo Kafku.

– Ne voliš ili ne razumeš?

– Zar to nije isto?

Nisam htela da priznam i da se vidi, ali bila sam ljuta. Otkako smo se venčali, ne razumemo se najbolje. Je l’ mi je on sad dao odgovor na pitanje zašto je to tako?

– Ne gledaj me tako. Ti ćeš uživati unutra bez mene, ja ću popiti ovde kafu, prestaće mi glavobolja i idemo nekud posle toga zajedno. Može?

Sve je zvučalo tako razumno, tako normalno, ali nisam mogla da se otmem tom utisku da smo različiti, da me pušta samu u muzej, pa šta ako mu se ne dopada Kafka, zar ne može zbog mene da… I tu sam sebe na pola presekla. Šta zbog mene? Da radi nešto što mu se ne radi samo zato što smo se venčali? Zar nismo rekli da mi nikad nećemo biti takav par?

Stegla sam muzejsku ulaznicu i zakoračila unutra.

On je ostao napolju. Da me čeka.

Sad, možda će delovati smešno, ali ja se skoro ničeg iz Kafkinog muzeja ne sećam. Samo ogledala, konfuzije i rukopisa u staklu. Osećaj jeze i napuštenosti gurao me je kroz hodnik koji se sužavao. Sećam se da sam pomislila: bolje što nije sa mnom, sad bih brinula o tome kako on sve ovo doživljava. Pod “sve” mislila sam na sebe. Za Kafku se nisam sekirala.

Izašla sam iz muzeja iscrpljena. Isceđenja do koske. Navukla sam dušu na pleća kad se nasmešio i rekao: “Izvini, trebalo je da uđem s tobom unutra.”

par

Foto: Pixabay.com

Treći put, Kafka mi je spasio život na najmanje očekivanom mestu. Sedište broj 6, Lastin autobus za Beograd, ženski časopis i opet njegova slova da ne možemo živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom.

Tog dana sam položila Književnost 20. veka.

Godinama sam negovala to neuništivo zrnce.

Sad kao nemam vremena za Kafku. Zalutala sam negde unutra, iz hodnika u hodnik, sa pogledom na listu namirnica koje treba da kupim, pelena koje treba da presvučem, rođendana koje ne smem da zaboravim. Ono “neuništivo”, se sakrilo od mene, da ga ipak nekako slučajno ne uništim svakodenevicom, površinim ćaskanjima, čitanjima prekinutim dečjim plačem.

– Treba više da se smejemo.

– Aha. – kaže i namerno se ne nasmeši, tek da me zadirkuje.

– Pa hajde, šta je sad? Treba da pucamo od energije i života. Tek nam je 33.

– Znam.

Znam da zna, a jasno mi je kao dan – oboje smo se zaglavili u nekom Kafkinom hodniku i ne znamo put za napolje. Pa se setim onog oblačnog popodneva u Pragu, kad sam sva usplahirena izašla van kao da u svoju dušu ulazim i kad je rekao:

– Izvini, trebalo je da uđem s tobom.

– Ne, nije trebalo. Samo me uvek čekaj ispred.

S tobom je lako verovati da nečeg neuništivog u meni ima.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije