Kada smo prestali da pričamo istim jezikom?
Osećam se prevarenom.
I čini se da je sve sem ptice koja peva u krošnji laž.
Izgleda da nije lako popraviti ovaj svet.
Previše je rupa koja treba zakrpiti.
Ljudi svojevoljno odlaze odavde, ne žele biti deo nečega što ne razumeju.
…
Vaga je juče pokazala 51.900 grama. U obući. Narasla sam do 175 santimetara. Neuhranjena, zaveli bi na sistematskom u seoskoj ambulanti, vrteći glavom koja ne razume.
Da li se ikada iko zapitao zašto nam je data glava?
Da je nosimo na ramenima?
Da joj feniramo kosu?
Da joj ulepšavamo lice?
Da je okrećemo u pravcu tračeva?
Da je sečemo po koži da bude lepša, mlađa, glađa?
Da je neko šamara? Da je sami šamaramo?
Foto: unsplash
Ili je njena suština pre svega u onome što krije? U mozgu koji čeka da ga razvijemo, da ga mućnemo, pokrenemo, naštelujemo na “čovekoljublje”?
Kome mogu smetati moje kile?
Ko to može da mi priđe i kaže: Šta to radiš od sebe?
Ko to bolje od mene zna šta radim od sebe?
Kada će “nosači glave” prestati da se zamajavaju tuđim kilama, brakovima, poslovima, kretanjima, odabirima?
Kada smo prestali da pričamo istim jezikom?
Postalo je teško živeti među nosačima glave, oni nemaju odgovornosti, njihova svest seme je nikad izniklo.
Bilo bi dobro da sve može da se reši kao nekad u leksikonu, uzmeš i premažeš korektorom, belim, krečnim, otkineš list, baciš svesku.
Nažalost, svet u kom žive nosači glave ne funkcioniše tako jednostavno. Imam 39 godina, neuhranjena sam, i ne kapiram pravila.
Foto: pexels
Biće da ih i nema.
Moraš, žalosno je to, da ih sam za sebe stvoriš da bi opstao.
Opstanak, zvuči kao “nabaci još pet kila”.
I tu je caka, ja ne želim da opstajem iako se ponekad osećam kao vrsta u izumiranju.
Moj skelet izučavaće plastične žene velikih sisa, fotografisaće se kraj mene za lajk više, moje kosti u svojim šakama vrteće političari koji ne umiru nikad, uprljaće me kao sve što su ikad dodirnuli, na lokalitetu na kom će me iskopati u predizbornoj kampanji podići će muzej kao što pokušavaju podići emociju “nosača glave” svojim jeftinim spotovima u kojima propagiraju brigu za nas i našu decu.
A zapravo nikoga nije briga.
Čak ni one koje me pitaju za kilograme.
Čak ni one koji ti kažu “shvatam te”.
Niko ništa ne shvata, jer da shvata niko nikad ne bi umro od gladi, sa fasciklom punom nalaza u holu bolnice, kod kuće na kauču u terminalnoj fazi bolesti, zaboravljen, ne bi bilo dece na čiju glavu kapa kiša kroz puknut krov, ne bi bilo dece željne banane i suvih čarapa, ne bismo slali sms da im život sačuvamo…
Ne bismo se tako silno plašili, jer bismo znali da nismo sami.
Ovako, sve oko nas vrvi, a mi nikad usamljeniji i to je prevara koju ne možeš da nađeš u pevanju ptice.
