Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Ljubav nije hemija, već ruža

Ti bi da razgovaraš o ljubavi i zaljubljenosti i zbog čega ona nestaje u zajedničkom životu, a ne znaš da sve dok ljubav nazivaš hemijom, ona mora nestati. Ljubav nije hemija već ruža.

Piše: Srbijanka Stanković

– Počeli smo da živimo zajedno i od sve hemije između nas ostala je samo kućna hemija.

Majka je prasnula u smeh i Martu je to zabolelo do koske. Ona je uvek verovala u ljubav baš zbog nje – nepopravljivo romantične i duhovite, večito nasmejane majke. Međutim, taj smeh sada presekao ju je na pola, isto kao što je Mihajlo noć pre toga nožem rezao šargarepu.

– Ne vidim šta je smešno, mama. – rekla je tiho, spremna da se po prvi put stvarno posvađa sa njom.

– Pa ti si smešna!

– Smešna sam ti?

– Kaže od hemije ostala kućna hemija! Ha ha ha! Urnebesna si, Marta! Nasledila si smisao za humor od tate, to je definitivno.

Ali Marti nije bilo do razgovora o tome od koga je šta nasledila. Bio joj je potreban savet. Pravi pravcati savet. U stvari, bila joj je potrebna ona magija uz koju je rasla. Mama i tata kako igraju jamb i smeju se držeći se za stomak. Zajedničko spremanje večere, tatine šale i zadirkivanja, bliskost i toplina koja se osećala između njih svaki put kad se vrati iz škole, čak i onda kada su u različitim prostorijama.

Mihajlo je bio prva osoba s kojom je pomislila da to može ostvariti.

A onda su počeli da žive zajedno.

– Kaži mi, Marta, je l’ ti stvarno misliš da su tati i meni uvek cvetale ruže? – zbunila ju je mama.

– Pa…

– O, ne moraš ništa da mi kažeš, vidim da misliš! – majka se ponovo nasmejala, odmahnula glavom, ustala i rekla:

– Znaš šta nama sad treba? Treba nama kafa!

Kad bi Marta morala da izdvoji neke konstante koje se tiču njene majke, i zapravo, njenih roditelja, onda bi kafa i smeh definitivno bile jedne od njih. U njenoj glavi majka i otac uvek piju kafu za stolom na terasi, zaklonjeni od pogleda vinovom lozom i svojim osmesima. Kliše, je l’ da?

– Dakle, gde smo stale? – pitala je majka ulazeći u sobu sa kafom na poslužavniku.– Ah da, ruže! Ja znam da sam ja delimično kriva što mi sad vodimo ovaj razgovor…

– Šta pričaš? Ne znaš ni o čemu sam htela da razgovaramo. – pobunila se Marta.

– Znam, bogami, znam. Hoćeš da pričaš o hemiji. U stvari, ti bi da razgovaraš o ljubavi i zaljubljenosti i zbog čega ona nestaje u zajedničkom životu, a ne znaš da sve dok ljubav nazivaš hemijom, ona mora nestati. Ljubav nije hemija već ruža. – srknula je kafu. – Što me gledaš tako?

– Mama, izvini, ali ti kao da si malko skrenula sa staze.

– Možda, ali nisam ja ta kojoj treba savet ovde, zar ne?

Majka, majstor u poentiranju.

– Okej, Jadranka, zbori. Pucaj.

– Pa za početak, kad smo već kod tih mirisnih ruža, važno je znati da ruže lepe, veličanstvene u stvari, ali je još bitnije da se ne zaboravi…

– Šta, pobogu?! – Marta je bila na ivici nerava.

– Moje dete je baš živčano. Pa trnje, ne treba zaboraviti trnje. – rekla je mirno i srknula kafu.

Marta je sedela zgranuta tim mirom, na trenutak ubeđena da ne poznaje rođenu majku. Evo šta se događalo: Mihajlo i ona su se voleli. Upoznali su se slučajno, na seminaru koji je organizovala njena firma i već nakon dvadeset minuta u njegovom društvu, Marta je znala da ima ono nešto drugačije što bi joj moglo prijati. Već tada su se dogovorili da će popiti kafu u gradu, a posle te kafe je usledilo pozorište, jedan beg sa bioskopske projekcije, jedan pljusak na bulevaru i na kraju njegov džentlmenski gest: poljubac na ulazu u zgradu. Što se Marte tiče, kao da je radio po nekom njenom unutašnjem satu i planu. Zaljubiti se u njega nije bilo nimalo teško.

Započeti zajednički život bilo je još lakše.

Onda je sve krenulo nizbrdo. Kao da je neko to divno tanano a jako osećanje koje je postojalo između njih ubacio u veš mašinu da ga iscentrifugira. Na 90 stepeni. A svila ne ide na 90.

– Je l’ ti to pokušavaš da objasniš šta vam se dešava metaforom o pranju veša? – upitala je majka. – Marta, dete, pa nije ni čudo što vam ne ide.

– Ne vidim zbog čega je tvoja metafora o ruži i trnju bolja. – rekla je Marta oštro, a već joj je bilo smešno.

– Te veš mašina, te centrifuga, te kućna hemija! Da ti meni kažeš, je l’ izlazite vas dvoje nekud?

– Molim?

– Pitam, kad ste poslednji put išli u pozorište? Na kafu? Kod prijatelja? Jeste li seli u onaj tvoj mali auto i odvezli se malo van ovog Beograda, a?

– Nismo… Kad? – počela je Marta da se brani. – Radimo po ceo dan, kad dođemo kući, mrtvi smo…

– Pa umesto da malo odmorite i oživite, vi se malo posvađate oko kućne hemije, oko neopranih sudova, njegovih čarapa i nenameštenog kreveta.

– Kako znaš?

– Rekoh ti malopre. Svaka ruža ima trnj, ali ne prestaneš da ih voliš zato što si se par puta ubola.

– Sad mi kaži još da treba da budem srećna što uvek moram da ga podsetim da nešto uradi? Što ja moram da iniciram sve?

– Pa, dušo, to je prosto. Zato što si prva primetila da vas svakodevica guši. Ko prvi primeti trnje, taj ga i iseče. Popila si kafu? Nazdravlje!

Jadranka je ustala sa stola i odnela dve šoljice u kuhinju. Marta je čula vodu u sudoperi i znala je, majka uvežbanim pokretom prvo čisti talog kafe u kantu, pa onda sunđerom i sapunicom blago trlja unutrašnjost pa spoljašnost šolje i onda ispira hladnom vodom. Čuje kratak zveket, kad spusti šoljicu na cediljku za sudove. Možda se i smeška. Možda misli na tatu s kojim će to popodne popiti kafu. Možda misli na njihovo trnje. Možda baš tako treba.

– Dakle, ti kažeš, da se ja upustim u cvetnu avanturu i da batalim kućnu hemiju? – upitala ju je kad se pojavila na vratima.

– Dušo, ja sam mislila da si ti već otišla da sa svojim Mihajlom mirišeš ruže – nasmejala se majka zvonko.

– Prolupala si, Jadranka, prolupala načisto!

– Bar nikad nisam poredila ljubav sa kućnom hemijom!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije