On je nekad bio moj

Oči što se smeju čak i kad je najstrašnije došlo, čakaraste, jedno zeleno, drugo plavo.
Moj je jednom bio.

Ispod ključne kosti, s leve strane, da tu, baš tu… beleg u obliku trozupca i mladež za uvom, koji sam ljubila kad bi ljut na stomaku ležao i ćutao.
Moj je bio.

To rame što je za 2 santimentra šire od drugog je od moje glave ugnječeno ostalo.
Jer jednom je bio moj.

Ožiljak od plećke do bubrega, dugačak i oštar koji nije voleo diram u početku a kasnije verovao da od mojih prstiju bledi i nestaje.
Bio je moj.

Sva njegova ćutanja i prekršene noge na zelenoj fotelji što na ulicu gleda dok Kafku čita.
Jeste, nekad je bio moj.

Savijena ruka pod glavom i na pod bačen jastuk tokom julskih noći i jednom rukom u snu tapkanje po kravetu tražeći moju nogu da drži.
Da, moj je je bio.

Pranje zuba dok ja piškim na šolji i razgovori o tome zašto nikad nije voleo Formana a obožavao Kišlovkog i posle svega poljubac u kosu dok još na šolji sedim.
On je nekad moj bio.

Foto: unsplash

I ona maslinasta košulja podvrnutih rukava, gomila narukvica skupljenih s putovanja i šaka u šaci kardrmama Krfa.
Moj je bio.

I onda kad je prestao da me gleda u oči i utorkom uspavljuje pričama iz Perua, jer utorkom nikad ne mogu da zaspim.
Bio je moj.

I kada više nije telefon zvonio i stizale poruke, samo poneka noćna ćutanja s govornica velegrada Evrope.
Da, i tad je moj bio.

I kada su novine pisale o njemu kao usamnjenom umetniku čijim se delima pariski moćnici dive.
Moj je bio.

I kad se sa koferima punim razočaranja vratio na beogradski asfalt.
Bio je moj.

I sad, dok ga gledaš tako velikog i jakog, uspešnog sa tim očima što se smeju i u tami, seti se da jednom davno, dok je još bio samo momak sa belegom trozupca, koji je upišulju u kosu ljubio i noću da mu ne pobegne za nogu držao u snu je milujući, naglas joj Kafku čitao, dok je ljut tražio da mu ožiljak ljubi, da ga jedva usnama dodiruje i vrhovima prstiju zaceljuje i sva njegova tama, očaji, bes i tuge, beskrajna ćutanja, rastanci zauvek da bi se ujutru u krilo moje svio, ti, seti se, bio je moj.

Možda ćeš ga tada bolje razumeti.
Neke ruke spletene s kaldrmama Krfa, besani utorci, mladeži i ožiljci, razočaranja i tuge zanavek su spojeni samo u nama jer bio je moj.

Jer jebi ga, on je nekad bio moj, znaš.
A sve su sreće ovoga sveta s njim tvoje, jer više nije moj.