Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO ljudimaO životu

Znaš li ti da sam ja jednom pojela 50 kugli sladoleda?

Sve priče zasnovane su na istinitim događajima.
Biografski podaci su izmenjeni kako bi se zaštitio identitet aktera.
Nisu svi krajevi srećni.

Radmila Trebovac

Žena od sedamdesetak godina leži u postelji sa smeđom bolničkom mušemom i nabraja svoje školske drugove. Odeljenje IV a srednje medicinske škole, generacija 1962-a. Prvo nabraja azbučnim redom, a onda po rasporedu sedenja. Danas ne zna kako se zove. Ali kada stigne do druge klupe u redu do vrata, izgovori i svoje ime.

U njenom malom stanu na periferiji grada danas je otvorena velika psihodramska pozornica. Jer danas je svima pobrkala imena. Zarad mira u kući, svi su prihvatili nove uloge. Njen sin je njena sestra i već pola sata priča kako su na majuru dani jednako sparni i ko se sve sjatio uoči vršidbe žita. Njena unuka je njen otac kome se svako malo izvinjava što je pod nerazjašnjenim okolnostima napustila učiteljsku školu i pobegla u veliki grad. Svoju snahu ne prepoznaje. Ali ne može da se otme utisku da su se negde srele. Može biti i više od jednanput.

Svakako više od jedanput.

Jer snaha na svaka dva sata uđe da je okrene prema antidekubitarnom režimu. Tri puta dnevno joj donosi kašast obrok i nahrani je. Redovno joj menja pelene. Jednom nedeljno je okupa. I na svakih sat vremena se trza i ustaje da odgovori na njene bolne jauke i ponekad bizarne zahteve. Svake noći već dve godine unazad.

Sve to prećuti, pa iz uloge potencijalne poznanice samo kaže ”Može biti da smo se srele. Hm, možda kod Nezira poslastičara?”

”Znaš li ti da sam ja jednom kod Nezira pojela pedeset kugli sladoleda?”

Pitanje replika kojim se spušta zavesa posle ko zna kog čina kompleksne psihodramske predstave koju igraju već čitav dan. Sin, snaha i unuka izlaze iz svojih uloga i prelaze u publiku. Čekaju da baka zablista na sceni u autorskoj monodrami. Urbana legenda o pedeset kugli sladoleda, poslastičaru Neziru koji u neverici iznosi porciju za porcijom i njenim bolnim desnima nažuljanim od prve totalne proteze, je jedna od najdražih porodičnih anegdota. I jedan od retkih momenata kada je osoba koju toliko vole ponovo tu. Jer, iako živi u sobi pored, ona tek ponekad i samo na kratko svrati.

Image by <a href="https://pixabay.com/users/sabinevanerp-2145163/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=3672958">Sabine van Erp</a> from <a href="https://pixabay.com/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=3672958">Pixabay</a>

Fotografija: Pixabay.com / Sabine Vanerp

Junakinja naše priče boluje od organskog duševnog poremećaja. Organski duševni poremećaji su prva podgrupa grupe psihijatrijskih poremećaja prema sistemu Međunarodne klasifikacije bolesti (MKB-10). Označavaju se šiframa od F00 do F09, a javljaju se usled organskih promena na mozgu. Organske promene mogu nastati usled fizičke povrede ili bolesti koja primarno (ili sekundarno) napada mozak.

Naša junakinja obolela je nakon više cerebrovaskularnih insulta, odnosno šlogova. Oni se javljaju kada se na krvnim sudovima mozga pojavi oštećenje. Na mestu tog neuro-vaskularnog zločina, ćelije gube svoju funkciju a tkivo atrofira. Tako nastaju lezije. Mala crna ostrva u moždanom arhipelagu. Mesta koja su nekada bila zadužena za neku od funkcija mozga, a koja su sada van upotrebe. Kao pogoni koje je mozak zauvek zaustavio. Jer, moždano tkivo se ne obnavlja.

U zavisnosti od mesta na kome se pojavi lezija, može doći do otežanog kretanja, gubitka sposobnosti govora, nemogućnosti učenja novih veština i pamćenja svakodnevnih događaja, te nemogućnosti kritičkog promišljanja. Usled višestrukih lezija, kao što je to ovde slučaj, dolazi do oštećenja ili trajnog gubitka više funkcija. A time i do gubitka same osobe(nosti) i njenog svođenja na puko živo biće.

Ovaj gubitak najteže pada obolelom, a potom njegovoj najužoj porodici. Nemogućnost pamćenja, govora ili kretanja često dovodi do visokog stepena frustracije. Jer se ovim gubitkom grubo narušavaju integritet, sloboda i autonomija ličnosti. Nemogućnost kritičkog promišljanja čini da oboleli ima neadekvatne uvide, što znatno otežava konstruktivnu saradnju sa okolinom.

Novonastale potrebe obolelog zahtevaju celodnevnu negu od strane drugog lica. Kako ta nega u nekim segmentima mora biti vrlo stručna, porodica je stavljena pred obavezu savladavanja novih veština. Ali i kontinuiranog vežbanja strpljenja i razumevanja.

Konflikti nisu neuobičajeni i mogu se javiti kako na nivou samog pojedinca, tako i u odnosu sa ostalim članovima porodice. Nažalost i u odnosu sa samim obolelim. Najčešći okidač za konflikt sa obolelim su njegova ponašanja koja mogu biti nepredvidiva i bizarna, i uglavnom degradirajuća. Usled visokog stepena frustracije članova porodice, nerazumevanja prirode oboljenja i umanjene mogućnosti konstruktivne saradnje sa obolelim, ponekad dolazi i do fizičkog nasilja od stane člana porodice koji vrši ulogu negovatelja.

Pitanja koja se najčešće razmatraju su ”Zašto se ovo ne leči u bolnici?” i ”Da li je u redu da ga smestimo u dom?”.

Image by <a href="https://pixabay.com/users/sabinevanerp-2145163/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=3672958">Sabine van Erp</a> from <a href="https://pixabay.com/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=3672958">Pixabay</a>

Fotografija: Pixabay.com / Sabine Vanerp

Porodica u kojoj se naša priča zbiva nije postavljala pitanje bolničkog lečenja. Snaha je bila medicinska sestra i dobro upoznata sa činjenicom da se ovakva stanja neguju, a ne leče. Hospitalizuju se u slučaju somatskog pogoršanja po bilo kom organskom sistemu, ali sam duševni poremećaj po organskom tipu se ne leči. Jer to je stanje koje je nepromenljivo i lek za to ne postoji.

U vreme kada sam se prvi put susrela sa ovom porodicom, borili su se sa etičkim aspektom smeštaja u dom. Svakodnevno su sebi postavljali pitanja da li je to ispravno, da li su loši ljudi ako to učine, da li je ne vole dovoljno ako više ne mogu da se brinu o njoj. I, naravno, šta će svet reći. Iako nenarušenih međusobnih odnosa, u vreme našeg upoznavanja bili su vidno iscrpljeni.

Snaha je svakodnevno radila u lokalnom domu zdravlja, održavala domaćinstvo i negovala nepokretnu svekrvu. Sin je svakodnevno radio dva posla kako bi zaradio jednu prosečnu platu, a dete je pohađalo osnovnu školu. Baka je bila samohrana majka u čijem stanu su živeli. Smatrali su da joj duguju mnogo, od neizmerne ljubavi do krova nad glavom.

Drugih rođaka u gradu nisu imali, a prijatelji su se distancirali. Bolest niko ne voli, duševnu pogotovo. Niko ne voli ni popodnevna druženja kada se iz druge sobe ničim izazvani čuju rafali lascivnih psovki, uznemireni povici ili vrisak koji se oteže u nedogled. Sin i snaha za to nisu marili, sve dok nije počelo da utiče na socijalizaciju deteta. Naime, devojčica je prestala da poziva drugarice nakon što su s podsmehom glasno imitirale njenu ”ludu, izlapelu babu”.

Image by <a href="https://pixabay.com/users/sabinevanerp-2145163/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=3672958">Sabine van Erp</a> from <a href="https://pixabay.com/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=3672958">Pixabay</a>

Fotografija: Pixabay.com / Sabine Vanerp

Svi mi angažovani u oblasti socijalne zaštite i/ili zaštite mentalnog zdravlja, nemamo pravo da donesemo odluku ni u čije ime. Čak ni kada nam se čini da je najbolja moguća. Naše je da raščlanimo konfuznu i konfliktnu situaciju na proste činioce, da predstavimo zakonske mogućnosti, te istaknemo prednosti i mane svake potencijalne odluke. A na korisniku usluge je da promisli, premeri i izvaga, te krajnju odluku samostalno donese. Odluku koju mi moramo da poštujemo bez obzira kakva ona bila.

Porodica je odlučila da podnese zahtev za tuđu negu i pomoć. Zahtev je podneo sin koji je uvideo da nije sramota tražiti pomoć od države i da to ne znači da je on nedovoljno sposoban da brine o svom roditelju. Kada je nakon tri meseca zahtev prihvaćen, angažovali su privatnu negovateljicu koja je tokom jednog dela dana brinula o baki. Snaha je uvidela da to što angažuje pomoć koleginice ne znači da ne poštuje i ne voli dovoljno svog supruga i svekrvu. Za nekoga kome je smeštaj u dom predstavljao izdaju voljenog bića, a sopstvne kapacitete i resurse je sasvim iscrpeo, ovo je bilo idealno rešenje.

Baka je živela još dve godine. Preminula je jednog mirnog nedeljnog jutra, bez buke i besa. Do kraja života je jednom dnevno nabrajala svoje školske drugove. Prvo po azbučnom redu, a onda po rasporedu sedenja. Jer, da je zbilja izlapela, zar bi mogla tako nečeg da se seća? A nije ni toliko nemoćna. Ipak je onomad kod Nezira pojela pedeset kugli sladoleda odjednom. Doduše jednom, ali urbana legenda kaže da niko nikada nije uspeo da je nadmaši.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije