Baka Vera je alkoholičarka – i nema je u ničijem srcu

Bila je ta jedna baka Vera. Ležala je na hirurgiji i planirala da pobegne iz bolnice. Lekar mi kaže ”Urazumite je kako znate i umete!”. A baka Vera kaže ”Sad će doći onaj moj, ima sve da vas pošora!” Sačeka malo da lekar izađe iz sobe, pa me uverava ”Da znaš samo kakva je to ljubav!”

Meni ni na kraj pameti da urazumim baka Veru, iako mi je to posao. I ja bih bežala da sam na njenom mestu. Nego sednem na postelju, kraj njenih nogu, pa pričamo o životu. I čekamo tog njenog.

Stiže napokon.

Ruku punih nekih cegera i tetovaža. Leto je i ispod kratkog rukava, duž obe ruke, razvila se mapa njegovih ljubavnih trijumfa. Zelenim slovima, kao gusenice, niz podlaktice mu mile jedna Marija, zatim Juliška i dve koje nisam zapamtila. A tu je i jedna ovekovečena dubokim dekolteom i ružom u kosi, a ispod nje piše Margita.

Nigde Vere.

Gledam je kako pilji u njega i nadam se da je Vera u srcu. Kad već nije dobila mesto na podlaktici. Onda se zagledam u njega. Čekam da nas pošora. Ali on nikako da se ispetlja iz onih cegera. Vidim da do kraja posete od ideje o bekstvu neće ostati ništa. Sa njenim dronjavim rezom skrivenim ispod spavaćice i njegovim uznapredovalim Parkinsonom. Baš ništa.

Sem možda vere u srcu.

I Vere u srcu.

Foto: Pixabay / Constanze Zieger

Kada sam prvi put pisala o baka Veri, ovde sam stavila tačku. Nisam želela da iko zna da vera, a posebno Vera, nije bila u srcu. Jer, onaj njen nije imao srca, a svoju decu je za srce ujela. Otkinula baš onaj komad u kome je nekad bila i sad više nema gde da se vrati. Jer, baka Vera je alkoholičarka.

Počela je rano, još u mladosti. Bila je najvoljenija u odeljenju srednje trgovačke škole, najzabavnija u smeni samoposluge u kojoj je provela radni vek, uvek spremna da nađe razlog za slavlje. I uvek pripita. Njeno veliko srce moglo je da primi svakog, sve dok se pretkomora po komora nije ispunilo alkoholom. Ko je mogao, isplivao je i spasao se.

Alkoholičari su najčešće neodgovorni i traljavi zidari. Ali jedan zidarski poduhvat im godinama savršeno polazi od ruke. A to je ono što se psihijatrijskim slengom naziva ”održavanje fasade”. To je period u kome još uvek imaju delimičnu kontrolu nad ispijanjem alkohola. Možda ne nad količinom, ali nad okolnostima ispijanja svakako. Neće ga konzumirati na poslu, dolaziće uvek na vreme, biće uredni i posebno paziti da se ne oseti alkoholni halitus, a posao neće trpeti. Njihove društvene uloge, profesionalni i socijalni status će dugo biti nenarušeni. ”Fasadiranje” se u psihijatriji šire odnosi na period uspešnog prikrivanja simptoma bilo kog mentalnog poremećaja.

Foto: Pixabay / Engin Akyurt

Tako je bilo i sa baka Verom. Čak i kada su međusobni sukobi doveli porodicu skoro do dezintegracije, ona je nasmejana ćaskala sa mušterijama, u pauzama se šalila sa koleginicama, bila srdačna prema deci sa igrališta i uvek imala lepu reč za penzionere ispred ulaza. Komšijske pse i mačke lutalice hranila je hlebom i mlekom sa tek isteklim rokom trajanja koje je donosila sa posla. Čak je dobila i udarničku značku.

Prve alkoholne eriteme, odnosno crvenilo lica prouzrokovano pijanstvom, lako je sakrivala šminkom. Podbulost lica je pravdala pričom o nenaspavanošću, a možda je i nešto s bubrezima, svi su njeni u famliji to imali, evo ići će ovih dana da se pregleda.

Kako je godinama gradila toleranciju na alkohol, na porodičnim slavljima i sindikalnim proslavama je uvek bila ona koja može najviše da popije, najbolje da se zabavi, najlepše da zapeva, najveselije da zaigra, a da se nikad ne napije. Jer ustaljen je stereotip da je pijan(ac) samo onaj koji pada pod sto, baulja, govori nepovezano i ne zna za sebe.

Foto: Pixabay / ปวริศร์ เหง้าโคตร

Do razotkrivanja je došlo prilikom jedne bezazlene hospitalizacije. Sasvim rutinska medicinska intervencija na koju je bila upućena morala je da bude odložena jer je baka Vera tokom nekoliko dana pripreme za istu upala u apstinencijalnu krizu. A potom u delirijum tremens, zbog čega je premeštena na odeljenje psihijatrije.

Nakon godina nezadovoljstva i skrivanja unutarporodičnih sukoba, lečenje je trebalo da dođe kao olakšanje. Ipak, nije. Jer, svi oblici zavisnosti pripadaju psihijatrijskim poremećajima. Prema sistemu Međunarodne klasifikacije bolesti (MKB-10) označavaju se šiframa od F10 do F19. I leče se na psihijatriskim odeljenjima i u specijalizovanim psihijatrijskim bolnicama. Baka Verina porodica je bila pri stavu da je ona imala sve razloge i mogućnosti da alkohol ostavi tiho kao što ga je i konzumirala, bez ove javne sramote među ”ludacima”.

O ženi koja je za svakog imala lepu reč, počele su da se nižu teške reči. O neispunjenim obećanjima, zapostavljenim obavezama, zanemarenim osećanjima. Njena deca su u to vreme planirala da zasnuju svoje porodice i nisu želela da se kao saradnici uključe u lečenje, a suprug je napokon imao valjano opravdanje pred svetom da se razvede.

Foto: Pixabay / Engin Akyurt

Nakon lečenja na psihijatrijskom stacionaru, baka Vera je prošla kroz program za odvikavanje od alkohola u dnevnoj psihijatrijskoj bolnici. Ali je njena apstinencija bila kratka. Hereditet i naučeni obrasci ponašanja udruženi sa finalnom porodičnom dezintegracijom i uvek zavodljivim alkoholom, brzo su je vratili starim navikama.

U vreme kada sam je upoznala, kada je ležala na hirurgiji i planirala da pobegne iz bolnice, već desetak godina unazad nije kontaktirala sa svojom decom. U posetu su joj dolazili samo onaj njen i unučići. Ne deca njene dece. Već male staklene boce vinjaka koje je jednom prilikom uspeo da joj prošvercuje na odeljenje.

Poslednje što sam o njoj čula je da je smeštena u gradsko prihvatiliše za beskućnike, odakle čeka na mesto u domu za stara lica.

Osim ako u međuvremenu ne nađe mesto u nečijem srcu.

Ali za to imam premalo vere u srcu.