”Nasilje je samo u tvojoj glavi”

Mlada žena luta po pustom ataru već satima. Zastane samo da malo usnulo dete prebaci s jednog boka na drugi, a ono malo veće jednako čvrsto stegne drugom rukom. I da još jednom očajno utvrdi da je telefon van dometa. Kad skupi malo snage, potrči. Bez cilja, samo da što pre bude što dalje. Sumrak je i gradska svetla što tinjaju na horizontu su sve dalja. Tamu i dah joj iznenada presecaju farovi. To je njen suprug koji automobilom juri po prašnjavim atarskim prečicama. I sve joj je bliže. I pronaći će je. Uvek tako bude.

Još jednom vadi telefon iz džepa, ali je i dalje van dometa. No, ništa ne bi promenilo i da nije. Jer, na njene pozive više niko ne odgovara. Ni policija, ni Centar za socijalni rad. Njihov odgovor je uvek isti ”To nije naša odgovornost”.

”Ali kome onda da prijavim nasilje u porodici?” Veza se prekida na pola njenog pitanja. I ona nastavlja da hoda. Kad skupi malo snage, potrči s decom u naručju. Samo da što pre bude što dalje.

Foto: Pixabay / Andreia Joldes

Sve je počelo godinu dana nakon rođenja drugog deteta. Šta god bi uradila, suprug ju je gledao popreko. Nije morao ništa da izgovori. Pogledom je znao da je uvredi kao niko do tad. Svaki njen pokret i postupak bili su pod lupom. Ćutao bi, lupkao prstom o sto i poručivao joj pesmama. Uvek je znao da pusti onu s peckavim refrenom, zašto praviš slona od mene i ko me tero da te volim. Brojao joj je zalogaje i udahe. A on je loš matematičar. Studirao je nekakve humanističke nauke, operisan od brojeva. Uvek bi sračunao kako ne valja i onda bi nastavljao da ćuti i još gore je osuđuje.

Počeo je da obavlja tajne telefonske pozive, da se skriva i s nekim stalno domunđava. Govorio bi u pola glasa, o njoj. Nešto je smerao, slutilo je na loše. I prekidao vezu čim bi ona ušla u prostoriju. Nije znala kome od zajedničkih prijatelja da veruje, pa se povlačila u sebe. Bila je na oprezu i u stalnom napetom iščekivanju. Spavala je isprekidano, ponekad bi i probdela noć.

A onda je jedne večeri njegov pogled postao preteći. Samo je rekao ”Razgovaraćemo o svemu kad se istuširam” i zalupio vrata od kupatila. Ona je hitro uzela torbu koju je prethodnih dana spakovala i s usnulom decom istrčala iz kuće. Pravo do najbliže policijske stanice. Nakon uzimanja izjave, obavešten je nadležni Centar za socijalni rad. U pratnji policijskog službenika i dežurnog socijlanog radnika odvedena je u urgentni centar na telesni i psihijatrijski pregled.

U trijažnoj ambulanti ponovila je navode o fizičkom zlostavljanju. Uplakana i vidno uznemirena, detalje nije mogla da da. Telesni pregled obavljen je temeljno. Ali tragova udaraca nije bilo. Koža je bila očuvana, bez ekskorijacija, hematoma i ožiljaka. Bez znakova aktuelnog povređivanja ili povređivanja u prošlosti.

Na pregledu koji je usledio, vešto oko psihijatra uočilo je sve one tragove nasilja koji su maločas prošli nezapaženo. Sve one tragove nasilja koje je bolest počela da ostavlja na njenoj psihi. A ta bolest zove se paranoidna psihoza.

Foto: Pixabay / Pedro Figueras

Paranoidna psihoza pripada grupi psihotičnih psihijatrijskih poremećaja koji se prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (MKB-10), označavaju šiframa od F20 do F29. Psihoza je psihičko stanje u kome je doživljaj realnosti izobličen, zbog čega obolela osoba sve teže može da proceni šta je realno, a šta ne.

Paranoidna psihoza zasnovana je na pojavi sumanutih ideja, a jedan od prvih simptoma po kojima se prepoznaje je pojačana sumnja u sopstveno okruženje. Sumanute ideje mogu biti ideje proganjanja (uverenje da nas neko prati i proganja), ideje veličine (uverenje da smo društveno i istorijski vrlo važna ličnost ili božansko biće) i ideje odnosa (uverenje da se sve što se kaže i dogodi odnosi na nas).

Paranoidnost vodi poreklo od grčkih reči ”para” i ”nous”, što znači pored razuma. Na osnovu početne logičke greške u razmišljanju gradi se čitav sistem paranoidnih uverenja, čija dalja razrada može biti sasavim logična. Logična mogu biti i razmišljanja na svaku drugu životnu temu. Pa tako osobe sa paranoidnom psihozom okolini mogu biti sasvim neprepoznatljive sve dok se ne dotaknu teme koja je okidač za čitav lanac sumanutosti.

Paranoidna psihoza vrlo je iscrpljujuća za obolelog koji je stalno na napetom oprezu, tumači svaku reč i postupak iz svog okruženja, te je prožet osećajem konstantne (životne) ugroženosti. Terapijski rad sa obolelima od paranoidne psihoze često je vrlo zahtevan za psihijatre, psihologe i socijalne radnike. Posebno ako je premorbidno (tj. pre obolevanja) reč o osobi sa paranoidnim crtama ličnosti, odnosno paranoidnom adaptacijom ličnosti.

Kada su paranoidne interpretacije usmerene ka porodici, oboleli ne prihvata da član porodice bude saradnik u lečenju. A svaki kontakt lekara ili zdravstvenog saradnika sa porodicom doživljava kao konspirativan. Pa se krug paranoidnosti može proširiti i na čitav medicinski personal.

Komplijansa (tj. redovnost u uzimanju terapije) se teško postiže. Jer lekove propisuje i deli upravo medicinsko osoblje. A bez lekova koji bi u akutnom pogoršanju uspostavili neurohemijski balans, ne može se razbiti jezgro sumanutosti. Sam argumetnovan razgovor sa obolelim, ni materijalni dokazi koji se pred njega postavljaju, ne mogu poništiti početnu logičku grešku u razmišljanju na kojoj počiva čitav sistem paranoidnih uverenja.

Foto: Pixabay

Mlada žena s početka ove priče već nekoliko godina ne prihvata svoju bolest. Kako je priroda bolesti ne ometa da u domaćinstvu bude vrlo funkcionalna, te savesno i brižno obavlja svoju roditeljsku ulogu, sebe doživljava potpuno zdravom. Bračna zajednica je narušena njenim sumanutim idejama, ali suprug se i dalje nada izlečenju. Jer je poznaje pre oboljenja i priželjkuje da mu se ta voljena osoba vrati.

U akutnom pogoršanju ona alarmira sve nadležne ustanove i organizacije. Nakon brojnih provera od strane ovih ustanova i ocenjivanja njenih navoda kao neosnovanih, na njene pozive više niko ne odgovara. Sem odeljenja psihijatrije na kome svaki put biva hospitalizovana.

Tokom prve hospitalizacije imala je punu podršku prijateljice. Prijateljica je s njom ”obijala vrata ustanova i isterivala pravdu” i neumorno je bodrila. Sve dok nije otkriveno da je reč o indukovanoj psihozi.

Indukovana psihoza je stanje u koje mogu dospeti porodica i prijatelji obolelog od (paranoidne) psihoze ukoliko podlegnu njegovim sumanutim idejama. To se dešava kada smo sa obolelim čvrsto emocionalno povezani, a ukoliko u tom odnosu oboleli ima status dominantnog. Odnosno kada smo kao osoba sugestibilni, te gajimo inicijalno nepoverenje prema onome ko je predmet sumanutosti obolelog. Indukovana psihoza se povlači vrlo brzo nakon razdvajanja indukovanog i obolelog.

Kada se povukla i indukovana prijateljica, nije ostao više niko. Mlada žena i njen suprug su postali ”onaj čudan par” u čijem braku ”ko zna šta se stvarno zbiva”. Jedni su prihvatili da je reč o psihičkom oboljenju, ali su se ipak distancirali. Jer bolest niko ne voli, psihijatrijsku posebno. Drugi sumnjaju u verodostojnost provera nadležnih ustanova i ”ne žele da se mešaju u ono što se zbiva između njihova četiri zida”.

U međuvremenu mlada žena nastavlja da trči s decom u naručju. Ukoliko je još jednom pronađu da se u neuslovnim okolnostima skriva sa decom, Centar za socijalni rad bi mogao da pokrene postupak procene roditeljske sposobnosti. Jer, postoji bojazan da bi u stanju akutnog pogoršanja nesvesno mogla da naudi deci.

Zato suprug svaki put mora da je pronađe prvi.

Baš onda kad ona to najmanje želi.

U nadi da baš ovog puta ona to neće shvatiti kao proganjanje, već kao zajedničko bekstvo.

Bekstvo od bolesti u njenoj glavi. I trčećim korakom poći sa njim i decom u naručju. 

Samo da što pre budu što dalje. Što dalje od bolesti. A sve bliže nekadašnjoj ljubavi.