Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

On je moja veza sa stvarnošću

On je moja veza sa stvarnošću kad ne želim da se suočavam.

Piše: Srbijanka Stanković

Oduvek sam mislila: jednom kad se zaljubim biće filmski. Dobiću ljubav na tacni sa svim romantičnim klišeima koje sam kao devojčica pokupila sa televizije. Onda kad se desilo, još nisam znala, ima većih formi i od filma. Svoju ljubav sa svim prilozima zagrlila sam čvrsto, životno i bez ruža koje ti neko ostavlja na pragu.

– Kako znaš da si izabrala kako treba?

– Jednostavno je. Zamisli da treba da živiš u nekoj kolibi na vrhu planine, bez televizije, bez telefona, u skladu sa prirodom, da si usmeren na jedno jedino ljudsko biće. A sad zamisli istu tu usmerenost u jednosobnom stanu u centru grada za vreme vanrednog stanja. Da ste u izolaciji i jednom u nekoliko dana na smenu izlazite u nabavku pod maskom, dok vas sa TV bombarduju lošim vestima.

– Misliš stvarnošću?

– Da, baš stvarnošću. Jesi li zamislila? Ko je osoba s kojom to deliš? Ako je na oba mesta ista, onda je to to.

– A tebi je to to?

– O još kako!

On je moja veza sa stvarnošću kad ne želim da se suočavam.

***

Bilo je to nekada davno, u prošlim vremenima za koja nisam više sigurna da su se ikada desila. Kao kroz izmaglicu, jer sećanja uvek plutaju u nekoj magli a ja ih kao guska pratim i pomalo zalutam, pronašla sam nešto. Upozorenje od nekog što me je nekad voleo ili bar mislio da me voli. Da me život neće mnogo maziti kad konačno zakoračim u njega. Da se ne mogu uvek praviti da ne postoje ružne stvari na svetu. Da ću morati – o kakvog klišea – da odrastem. Naići ćeš i ti na tvrdo i crno, pa nećeš tako naivno hodati kroz život.

Bila sam ljuta i bilo mi je smešno. Može li se to u isto vreme?

Nisam želela da odrastem, verovala sam da sam već velika jer imam 20. Nisu mi bila potrebna predavanja i saveti o tome kako nemam pojma šta je život, kako sam princeza koja okreće glavu od stvarnog sveta i kako će mi se to obiti o glavu.

Želela sam da mogu i dalje zadržati u sebi ono zrnce vere da život može biti lep čak i ako ponekad ponudi i neke bolne stvari. Da postoji neko s kim mogu i to bolno, teško i ružno preživeti.

Onda se desilo. Samo sam skliznula u sebe pred njim. Svaki put kad bih se pokazala, on bi razumeo sve. Moju sklonost da sve idealizujem, moju naviku da sve pravim mekanim i nežnim. Pretvorio je sva moja razmažena tumačenja u zrelo shvatanje cele situacije. Bilo je dovoljno samo da kaže: “nemoj da si tako na kraj srca” i ja bih otvorila celo srce bez straha od tolike izloženosti. Nekako sam znala – čak i kad se otvorim, neće me povrediti. Čak i kad se povučem, čekaće me da se vratim.

ruke

Foto; Unsplash.com

– Ne mogu da se suočavam sa svetom. Ne želim da mislim kako negde baš u ovom trenutku postoje gladna deca dok moje dete odbija da jede krompiriće i meso. Ne želim da mislim o tome kako su ljudi koje volim zauvek nestali i da ih posle bdenja i sahrane stvarno nikad neću videti.

– Pa šta onda radiš? Kako se ne suočavaš?

– Lepo, pišem. Kreiram neku drugu lepšu stvarnost za sebe, za nas. On je moja veza sa stvarnošću kad ne želim da se suočavam. On me čuva da se se skroz ne izgubim.

On me zaustavi kad zagazim malo dublje u sve što me povređuje. Kad kažem: mislim da nisam dovoljno dobra mama. Kad se rasplačem: zbog spota, zbog posla, zbog oca koji je podigao spomenik preminulom sinu – dečak koji skače sa invalidskih kolica i leti, daleko iznad života koji boli.

On se smeje kad mu pokažem svoj test ličnosti. Nacrtaj kuću, drvo i čoveka. Ne viri u rešenja. Je l’ imaš tlo, gde ti je tlo? Šta će mi tlo? U tom testu piše: Tlo govori o našem kontaktu s realnošću i stabilnosti. Ukoliko ga nema ukazuje na poteškoće da se suočimo sa stvarnošću.

Kakve poteškoće? Ja imam Žmua.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije