Njena priča nikada nije imala srećan kraj.

Srele smo se ispred pekare u bolničkom krugu i rekla mi je da je sada sve u redu. Nedelju dana kasnije sam je ponovo videla. Jednako nasmejanu, na poslednjoj strani lokalnog nedeljnika, među čituljama.

Bila je dugogodišnji psihijatrijski pacijent i lečila se od psihotičnog poremećaja. Patila je od grandioznih ideja i bila zahtevna za saradnju. Bila je jedna od prvih osoba obolelih od psihoze sa kojima sam imala priliku da radim i naučila me je mnogo o životu sa ovom bolešću. Onda kada mi je napokon ukazala poverenje.

Susreti sa njom su bili iscrpljujući, ali dragoceni. Vođena sumanutim osećajem sopstvene važnosti i veličine, medicinske radnike i saradnike je smatrala nedostojnim sagovornicima, ponekad i otvoreno omalovažavala. Svaki razgovor sa njom bio je test znanja koji ponekad niko nije uspevao da prođe. Što nije predstavljalo samo problem u komunikaciji, već i u samom procesu lečenja.

Svakoj hospitalizaciji prethodile bi sedmice verbalnih sukoba sa porodicom i kolegama, te izražena hostilnost prema okolini uopšte. Taj glupi i nedostojni svet koji ju je dovodio do neizdrža, a od koga je tražila samo onoliko koliko je sama mogla da pruži. A to je zbilja bilo mnogo. Usledili bi poremećaj higijensko-dijetetskog režima i grubo kompromitovanje komplijanse.

Sveopšti haos u kome je prestajala da brine o sebi i odlazi na posao, jer je imala važnijeg posla. Da sa istrajnošću vojnog stratega provodi noći u dešifrovanju samo njoj upućenih poruka, a dane u pokušajima da jednom za svagda promeni svet.

Foto: Pixabay / Pexels

U stanju remisije je uspevala da zadrži dobru kontrolu nad tom crtom svoje ličnosti koja je bila rešena da precrta svakog. Tom crtom koju je u akutnom pogoršanju bolesti podvlačila po svima i u nedogled, dok ne postane dominantna, čak zverska. Crtom kojom je oko sebe precrtala sve epitete, osim osiona i nadobudna.

Kada bi stanje remisije tu crtu napokon svelo na tačku, iza nje bi se ispisivale samo rečenice i pasusi puni nežnosti i topline. Poglavlja čak, ukoliko bi remisija trajala nekoliko godina. Oni koji su je poznavali pre prve manifestacije bolesti, njena porodica i dugogodišnji prijatelji, taj roman su rado čitali. Njen smisao za humor bi obarao s nogu, a oštroumnost oduzmala dah.

Ali njena priča nikada nije imala srećan kraj.

Bolest bi se uvek podmuklo uvukla među poslednje stranice i ispisala epilog. Usledila bi nova psihotična epizoda, automatsko zapisivanje bujice ružnih reči bez reda i smisla, naposletku i ponovna hospitalizacija.

Foto: Pixabay

Porodica i nekoliko dugogodišnjih prijatelja su uvek verno čekali nastavak priče. Dovoljno dugo su je poznavali da su znali da će uz pomoć terapije i stručne podrške okrenuti novi list. Ali kolege, poznanici i novi potencijalni prijatelji su gubili strpljenje, okretali se drugim piscima i prelazili na nove žanrove. Iscrtali bi polukružno skretanje na putanji one njene zverske crte i naterali je da precrta samu sebe u njihovim životima.

Doživljavali su je u biti bezobraznom i umišljenom. Njenu bolest videli su samo kao akcentovanje primarnih crta njene ličnosti. Omalovažavali sav njen trud tokom perioda remisije i svu zaslugu za njeno asertivno ponašanje pridavali dejstvu lekova.

Poslednjoj hospitalizaciji prethodila je formalna profesionalna degradacija. Uručeno joj je rešenje o premeštaju na drugo radno mesto, nakon što su nadređeni izrazili bojazan da bi u prilikom nekog narednog pogoršanja mogla da ugrozi reputaciju radne organizacije pred klijentima, te grubo ometa rad ostalih kolega. Iako su i u bolesti njeni intelektualni kapaciteti i profesionalna znanja i veštine ostali očuvani, postojala su brojna svedočenja i pritužbe kolega na račun njenog ponašanja koje joj nisu išle u prilog.

Foto: Pixabay / Jim Semonik

Kako ovo rešenje nije mogla da precrta ničim, ni zakonskim potezom ni svojom zverskom crtom, nemoćno ga je poderala pred svima. I uz puno buke i besa, još jednom je hospitalizovana.

Nedelju dana po završetku lečenja, povukla je crtu u rikverc i precrtala sebe.

Prema zabeleškama iz poslednjeg poglavlja, nije više mogla da nosi teret svoje bolesti. Ni emocionalni, ni socijalni prtljag. Umor od putovanja sa previše kofera i bez jasnog odredišta je bio prevelik. A sramota koju je osećala spram svojih postupaka i nemogućnost da u periodima remisije nadoknadi učinjenu štetu i popravi utisak, bila je porazna. Svoj odlazak smatrala je pitanjem časti.

Nagnuta nad poslednjom stranicom lokalnog nedeljnika pokušala sam da ostanem hladne glave. Da podsetim sebe da se svođenje životnog bilansa nakon velikih i teških psihotičnih epizoda dešava često bez ikakvih naznaka i najava. Da u ušima stavim na ”repeat” i do maksimuma pojačam rečenicu koju je izgovorila uoči poslednjeg otpusta ”Jako su mi prijali i značili naši razgovori”.

Ali suze su bile vruće. I brzinom vodopada topile sve moje ledene argumente.

Kada sam počela da radim jedna stara medicinska sestra sa psihijatrije mi je dala savet da sve što u toku dana vidim i čujem na odeljenju, na kraju radnog vremena ostavim u džepu mantila. ”Neće to nigde pobeći, a ti moraš da ostaneš hladne i zdrave glave.” I ja sam se svojski trudila da zaista sve ostane u tom džepu. Nekad i u oba, dok šavovi ne popucaju. Narednog dana bih hladne i zdrave glave uvek znala šta da radim sa svakim ko je ostao u tom džepu.

Jedino što i dalje ne znam šta da radim sa onima koji mi ostanu u srcu.