COVID-19 I IMUNITET – RAZMIŠLJANJE JEDNOG OBIČNOG SRPSKOG BIOLOGA

Iz ovog naslova iole upućeni čitaoci bi mogli zaključiti da oboleli ne stiču dugoročniji imunitet, te da ni vakcine kojima se nadamo ne mogu puno pomoći.

Zebnja se pojačala videvši da se u članku navode rezultati ozbiljnih naučnih istraživanja. Ipak, posle čitanja nekoliko redova shvatam da iza članka ne stoje stručnjaci, već je u pitanju delimični prevod inostranog članka i tumačenje rezultata od strane pojedinaca koji nisu za to kvalifikovani.

To je postalo očigledno kada autorka poistovećuje virus gripa sa koronavirusima, koji su u biološkom smislu slični koliko je i komarac sličan čoveku. Detaljnom analizom originalnog teksta i citiranih naučnih radova zaključujem da niti su naučnici utvrdili da se ne uzdamo u “imunitet krda” (u našem jeziku je prikladnije koristiti izraz kolektivni imunitet), niti njihovi rezultati na to ukazuju.

Naime, rezultati ove studije samo pokazuju da nivo zaštitnih antitela na SARS-CoV-2 značajno opada u serumu pacijenata nekoliko nedelja nakon infekcije, što je u neku ruku i očekivano.

Verujući da autorka članka nije jurila za senzacionalizmom, može se zaključiti da se u tekstu imunitet poistovećuje sa detektabilnim prisustvom antitela, što i nije baš isto…

Imunitet bi se uprošćeno mogao definisati kao sposobnost organizma da se izbori sa invazijom patogenih mikroorganizama. Ovo bi u teoriji značilo da osoba imuna na SARS-CoV-2 ne razvija kliničku sliku bolesti u slučaju infekcije sa ovim virusom, jer imuni odgovor efikasno eliminiše isti.

Većina ljudi zna da se imunitet stiče kada se izložimo patogenom mikroorganizmu, jer onda stvaramo specifična antitela koja nas štite u slučaju ponovne infekcije istim mikroorganizmom. Otuda i poistovećivanje imuniteta sa nivoom specifičnih antitela. Ipak, priča je mnogo složenija.

Imuni sistem se sastoji od različitih ćelija, tkiva, organa, tečnosti, međućelijkih prostora, limfnih i krvnih sudova, koji su raspoređeni širom organizma. Ipak, ključni igrači su bela krvna zrnca, poznatija kao leukociti.

Ove ćelije cirkulišu kroz krvotok, ali za razliku od ostalih krvnih ćelija imaju sposobnost da izađu iz krvotoka u međućelijske prostore širom organizma, pre nego što se kroz limfne sudove vrate u krvotok.

Razlog ovog “izleta” je sposobnost leukocita da prepoznaju strana tela, uključujući i patogene mikroorganizme koji mogu da dospeju u naše telo. Ovo prepoznavanje se odvija kroz direktan kontakt koji leukociti ostvaruju sa molekulima (najčešće glikoproterinskim receptorima) koji su dostupni na površini mikroorganizama.

Ovi molekuli mikroorganizama se nazivaju antigeni, jer njihova interakcija sa određenim receptorima na površini leukocita je okidač za razvoj imunog odgovora. U suštini možemo razlikovati nespecifični i specifični imuni odgovor, mada se oni prepliću i njihove komponente se ne mogu jasno odvojiti.

Nespecifični imuni odgovor počinje da se razvija gotovo istovremeno sa detekcijom patogenih mikroorganizama i kroz nekoliko časova ili dana dostiže svoj pun kapacitet.

Kao što mu i ime kaže, on nespecifično reaguje na različite mikroorganizme i uključuje brojne mehanizme poput inflamacije (dovodi do oticanja, crvenila i bola na mestu infekcije) i povišene telesne temperature koja nepovoljno utiče na neke mikroorganizme, a sa druge strane pospešuje stvaranje novih leukocita (verovatno znate da je povećani broj leukocita znak infekcije).

Jedan od najvažnijih mehanizama imunog odgovora je fagocitoza, proces u kom određene vrste leukocita (neutrofili, makrofazi, dendritske ćelije, B-ćelije) nakon inicijalnog kontakta uvlače mikroorganizam unutar ćelije i uništavaju ga pomoću digestivnih enzima koji su prisutni u lizozomima.

Iako se fagocitoza obično ubraja u mehanizme nespecifičnog imunog odgovora, ona je odgovorna i za inicijaciju specifičnog imunog odgovora koji vodi stvaranju imuniteta, što i jeste u fokusu ovog teksta.