Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Nadam se da znaju da ih volim najviše na svetu i da ću ih, dok dišem, čuvati u svom srcu

Ne znam kako da počnem.

Nema adekvatnog početka za ovu priču.

Uhvaćena sam negde u sred reči, u sred ničega i u sred nečega.

Piše: Isidora Rumenovic Redakcija

Ali znam da, nije deda onaj ko ti piše da jeste na krštenici, već onaj koji te odgajio, primio u svoju kuću bez i jednog trzaja na licu, onaj koji te celog života zvao svojom “Radom”, svojom prvom i najstarijom unukom.

Deda je onaj  koji je u vreme kada se u zemlji nije mogla naći banana, svojoj unuci sa puta donosio na kile. Onaj koji dođe sa puta, parkira se i svirne, a ti trčećim korakom, usput se obuvajuci, otvaraš vrata od kamiona i sedaš, da te deda provoza još jedan krug.

Deda je onaj što te brani kad svi ostali hoće da te stignu da bi te šljepnuli jer si napravila glupost, deda je onaj u čiji krevet si se nekih noći uvlačila i koji se nikad nije pobunio kad god bi mu upiškila krevet, “neka je, pusti je, još je mala, šta ce dete, ja ću sve da očistim”.

Takav je bio moj deda, kome sam juče nosila panaiju ispred pogrebne  povorke.

Ne tako davno, nosila sam još jednu panaiju, ispred još jedne povorke. Baki, drugoj najvažnijoj osobi mog života.

Ženi koja je bila moj stub, moj oslonac, poslednja i neprobojna linija odbrane od svega. Ona je bila utočiste, ona je bila stub i nosilac, rame za plakanje i ruke za utehu. Ona je bila sve.

Foto: unsplash

Pre svega tri-četiri godine, ispričala mi je kako je podmitila sestru na prijemnom  da je pusti preko reda sa 100 grama kafe. Sećam se kako sam se smejala, grohotom, ne verujući šta joj je palo na pamet, znajući da najbolje što bih ja u tom slučaju uradila je da bih izvadila knjigu i smestila se na klupu, čekajuci svoj red.

Juče, prateći dedu poslednji put, setila sam se toga i nasmejala sam se. Nadam se da nije pokušala isto i sa anđelima, uz molbu da mu ne kažu da je tu. Nadam se da su skuvali kafu i seli da popričaju, kao nekad.

Foto: unsplash

Da su zapalili one svoje motane cigare, dok deda otvara novine i počinje da čita. Nadam se da im je gore bolje, nego ovde.

Nadam se da znaju da ih volim najviše na svetu i da ću ih, dok dišem, čuvati u svom srcu.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije