najnovijeŽivot

To nije za devojčice ili ti kako sam postala svoj super heroj

Dok sam se tog jutra spremala za obeležavanje Međunarodnog dana devojčica, kao volonter organizacije Inspiring Girls Srbija, stala sam ispred ogledala i gledala kako se žena od 30 godina u haljini i štiklama sa isfeniranom kosom i šminkom polako smanjuje i postaje Isidora od 8 godina – neobuzdane kose, naočara prevelikih za dečiji nos, izgrebanih kolena, plašljiva ali prgava.

Redakcija

directmedia.biz

Više nisam ispred ogledala, sada sam u sali za fizičko, drugi razred osnovne. Stojim ispred čoveka od 190 cm i 110 kg koji demonstrira ragbi dečacima iz našeg odeljenja i kaže mi – „Nije ovo sport za devojčice, idi preskači lastiš tamo sa svojim drugaricama iz odeljenja“.

I BUM! Prvi udarac – zašto ja nešto ne mogu jer sam devojčica!? Rastem sa bratom i sestrom u kući, mama i tata nas isto tretiraju…ali realnost je drugačija. U realnosti, devojčice se od najranijih godina susreću sa baš tom rečenicom – Nije to za tebe, ti si devojčica!

Kada su deca mala, ona ne znaju šta je „za devojčice“, a šta „za dečake“, to je ono što im društvo kroz odrastanje nameće. „Nemoj da se igraš tim lutkama, nisi devojčica!“ ili „Zašto se jurcaš za tom loptom kao da si neki dečak!?“ i onda deca rastu sa osećajem da će, ako vole nešto što nije „namenjeno“ za njih, biti odbačeni, a to je u dečijem svetu nešto najstrašnije.

I onda nastavljaju da se uklapaju u stereotipe kojih nisu ni svesni. Ali nešto u meni mi nije dalo da utišam taj glas čoveka od 190 cm koji mi je rekao da nešto ne mogu jer sam devojčica. Rasla sam, a sa mnom je i rasla želja da celom svetu dokažem suprotno.

Krećem u prvi razred kruševačke Gimnazije, dakle godine bunta, želje za dokazivanjem, želje da budeš drugačiji svoj, revolucionaran, da menjaš svet i u celom tom magnovenju puberteta nailazim na letak – „Prvi ženski ragbi klub u Srbiji počinje sa radom.

Probaj nešto drugačije, igraj ragbi.“, a osmogodišnja ja vrištim od sreće! Dolazim na prvi trening, gledam ništa mi nije jasno, ali sve mi se sviđa: organizovani nered, padanja, ustajanja, modrice od udaraca. Ali modrice na telu prođu, ali ona koju sam dobila sa rečenicom – to nije sport za devojčice je tek u tom trenutku krenula da zaceljuje.

A onda dolazi na red prva utakmica i rečenica – „Ma vi ste tek počele, izgubićete!“ I novi BUM! Ali ovog puta, u suprotnom smeru – mi pobeđujemo. Godina bez utakmica i sledeća rečenica – „Ma vi ćete još mesec-dva da se jurcate i ugasiće se klub!“ i još jedan BUM – odlazimo na evropsko prvenstvo grupe B u Belgiji.

Zatim dolazi godina mog dolaska za Beograd na studije i prestanak igranja ragbija, jer u Beogradu nema klubova. Ali ovog puta nisam čekala 8 godina, već ulazim u proces osnivanja sopstvenog kluba sa još dvoje prijatelja.

A onda naravno ide i sledeće – „Ma hajde, zašto se uopšte trudiš, ko će ti dolaziti na treninge?“, „Ko će da vas trenira?“, „Odakle vam pare da platite održavanje kluba?“ I gomila zastrašujućih rečenica za troje devetnaestogodišnjaka. Novi BUM – 2014. slavimo pet godina postojanja kluba, sa dvocifrenim brojem članica, kao prvakinje Srbije, a ja iza sebe imam završen drugi fakultet sa zvanjem prvog ženskog ragbi trenera u Srbiji i kapiten sam reprezentacije.

Iste godine nakon već ko zna kojeg evropskog prvenstva po redu mi prilazi trener nacionalne sportske akademije iz Sofije i pita da li želim da potpišem ugovor za tu sezonu sa njegovim klubom. Sa njima osvajam srebrnu medalju na evropskim studentskim igrama u Roterdamu (EUSA).

I onda se ponovo vraćam u telo tridesetogodišnjakinje, koja ispod haljine krije modrice sa treninga priprema za svetsko prvenstvo 2021. Ulazim u učionicu punu devojčica kojima na licu prepoznajem istu onu prestravljenost ali i znatiželju koju sam ja imala u njihovim godinama i kažem im – „Ja igram ragbi, koja je vaša supermoć?“

Preuzeto sa: directmedia.biz

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije