Oblačenje za večnost

Moj posao u bolnici je, između ostalog, da oblačim pokojnike. Dobro, ne baš baš da ih oblačim. Već da odaberem odeću u kojoj će biti sahranjeni.

Nekad za ljude koje nisam ni upoznala.

Rano ujutru zazvoni telefon i službenik iz mrtvačnice mi saopšti podatke. Pol i konstituciju. Potom ja biram odeću.

Nešto što će da se slaže sa uvek skromnim socio-anamnestičkim podacima koje imam. I da prkosi činjenici da te ljude niko nema ili ne želi da isprati na poslednje putovanje.

Jednom je bilo posebno teško.

Dobila sam izlizani prsten, papirnu traku ekg-a i podatak da je bila krupna žena. I taj broj telefona na koji on uporno nije želeo da se javi. Taj što joj je možda poklonio prsten i možda je nekada voleo. U medicinskom kartonu je pisalo da joj je muž.

Pojurila sam za prvim lekarom koji je naišao i zamolila ga da mi iščita ekg. Da mi kaže nešto više o srcu koje je na polovini tog snimka prestalo da kuca. Da znam s kim imam posla.

Saznala sam tek toliko da je to jedno srce koje je živelo i kucalo s mukom.

Pa sam odabrala nešto radosno. U inat onom njenom. Da pukne od muke kad joj se pridruži na onom svetu, nesvet jedan!

Drugi put je bilo lakše.

Bio je to pacijent koga sam prethodne nedelje intervjuisala. Za koga su mi u njegovom susedstvu i mesnoj zajednici rekli sve najgore. I govoriće još dugo posle njegove smrti.

Njemu sam odabrala sportski elegantno. Da bude otmeno, a udobno. Da ne žulja i ne zateže kad se, božemeoprosti, bude prevrtao u grobu od silnih priča što će o njemu da smišljaju.

Kako god, uvek ja odaberem. A i uvek ima nekog finog sveta što prazni svoje ormane i pravi donacije, pa imam odakle.

Moj suprug se smeje. Kaže, eto sad si prava modna blogerka!

A ja odbrusim da jesam. Onim posebno crnohumornim danima dodam da sam i najuspešnija od svih.

Za razliku od one jedne što oblači za editorijale u časopisima i one druge što je postala stilistkinja na televiziji.

Jer one oblače za jednu emisiju, najviše za jedno godišnje doba.

A ja – ja oblačim za večnost.

Foto: Pixabay

Kada sam prvi put objavila ovu priču, ovde je bio njen literarni kraj. I interpunkcijski znak tačka. Dok je u stvarnosti ostao znak pitanja sa mnogo (ne)mogućih odgovora.

Odelo ne čini čoveka, ali često ostavlja prvi utisak. U ovom slučaju i poslednji.

Za ljude koje niko ne želi da sahrani, ponekad slutim da taj prvi utisak nije bio posebno dobar. Iako nije moje da sudim, a ponajmanje da osuđujem. Moje je samo da poslednji utisak bude što bolji.

Poslednji utisak ne mora biti po poslednjoj modi. Što najčešće i nije moguće. Jer ljudi uglavnom doniraju odeću koja, iako skladna i očuvana, ipak više nije u trendu. To je odeća ostala iza njihovih roditelja i roditelja njihovih roditelja. Kruti ženski kostimi i muške pantalone što se peglaju ‚‘na crtu‘‘. Kvalitetna jugoslovenska trikotaža uglavnom.

Foto: Pixabay / StockSnap

Sreća pa se moda uvek vraća.

U tom beskraju večnosti svi će u nekom trenutku opet biti moderni.

Onim jednako crnohumornim, ali manje samouverenim danima, zamišljam kako će me zapravo u beskraj proganjati svi oni koje sam za tu večnost obukla. Nezadovoljni i nažuljani.

Jer, za one koji veruju, posmrtno odelo ne ostavlja poslednji, već prvi utisak. U životu posle smrti, gde se svima pruža nova šansa.

A ja čak ne znam ni ko je od njih bio verujući.

Ja samo znam pol i konstituciju. I činjenicu da prvi podaci o sahranjivanju datiraju 300 000 godina unazad. Otkad je čoveka, bilo je i sahrana. Na kostima neandertalaca pronađen je polen, zbog čega se veruje da su svoje mrtve prekrivali cvećem.

Foto: Pixabay / Orna Wachman

Od neandertalskog floralnog dezena do šara jugoslovenskih giganata trikotaže, izmenilo se mnogo pogrebnih običaja. Ali jedan ne. A to je da svoje preminule pripremamo za poslednje putovanje. Bez obzira na sve. To je civilizacijska norma koja se ne bi trebala dovoditi u pitanje i poslednji čin brižnosti prema drugom ljudskom biću.

I nije lak.

Ni kada taj čin obavlja porodica, ni kada ga preuzima socijalna i pogrebna služba.

Zato iznova uvek biram nešto što će da se slaže sa skromnim socio-anamnestičkim podacima o preminulom i da prkosi činjenici da te ljude niko nema ili ne želi da sahrani. I oblačim za večnost.

Pa makar me kroz tu istu večnost proganjali.

Dobro, bar je jedno rešeno. Na poslednje putovanje ja ću u patikama za trčanje. Jer, nije tajna da sam na krosu uvek bila poslednja.