Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Šta će ti faliti? Nisi ti neka princeza!

Sad je znala, trebalo je tog popodneva da posluša oca. Da bude srećna jer to zaslužuje, a ne iz inata.

Piše: Srbijanka Stanković

Posle dužeg vremena ležala je na krevetu u kući svojih roditelja i kroz otvoren prozor i razmaknute zavese gledala u nebo. Kroz grane nebo. Setila se odjednom tog popodneva kad je objašnjavala svom tadašnjem dečku a sadašnjem mužu zašto je ta zbirka mnogo više od ratnih priča.

– Je l’ to ono kad komunjare nose neki kajmak celu priču, pa jedan umre od gladi a da ne proba?

– Ne, ne razumeš… To je…

– Zlatice, pa ti si mi cela kao iz neke knjige ispala. Moram da te čuvam tako svilenu. – rekao je i dok je shvatila šta se dešava, već ju je grlio i ljubio. Zaboravila je i na Isakovića, i na kajmak, i na grane i nebo. Zanemarila je očigledan znak da nisu jedno za drugo.

Njen dobri tata koji joj nikad ništa nije branio, namrštio se samo jednom u životu. Kad mu je rekla da Janko hoće da se venčaju.

– Jesi li ti sigurna u to, Zlato?

– Jesam, tata.

– Onda je to to. Verujem u tvoj sud.

Zlaticu je nešto žacnulo, ali opet nije poslušala taj nagoveštaj haosa koji joj je pretio.

Majka je bila već nešto drugo. Večito mereći život po dvostrukim aršinima, po jednom za sebe, a drugom za sve druge, pa i nju, rođenu ćerku, na objavu budućeg venčanja rekla je samo: Šta će ti faliti? Nisi ti neka princeza!

U Zlati je proradio inat, kao i uvek kad je bila u pitanju majka. Odlučila je: biće srećna iz inata! Dovoljno pametna devojka bi trebalo da zna da je to proveren recept da sebi upropastiš život. Zlata nije bila dovoljno pametna, bila je prepametna – iz inata majci je upisala dva fakulteta i oba završila sa izvanrednim prosekom. Iz inata je bila uvek vedra, puna neke prevremene životne mudrosti, stvarna i iznad svih malograđanskih prohteva. Sad je znala, trebalo je tog popodneva da posluša oca. Da bude srećna jer to zaslužuje, a ne iz inata.

Ovako, ispalo je smešno, ali kao da je iz inata sebi zeznula život.

Brzo posle venčanja je počela da shvata, a pošto je rodila bilo je potpuno jasno. Pogrešila je. Za ispravku nije bilo mesta.

– Razvod? Kakav razvod? – gledala ju je majka kao da je pala s Marsa direktno u njihovu baštu. – Znaš koje se žene razvode? One lake. Upropastićeš sebi i tom detetu život. Šta fali Janku? Kako si rekla, nestabilan? Ko je u današnje vreme stabilan?

– Ja sam stabilna, mama.

– Ti stabilna? Ti da si stabilna, sad bi kuvala ručak i čekala svog muža kod kuće. Ne bi mi ovde trabunjala o razvodu, znaš?

Inat je proradio još jače. Samo što sad nije imala sreću i Janka za kog može da se uhvati. Za sebe se uhvatila. Što se više držala i stezala, kao da je od sebe otkidala. Vremenom, od nje je ostala samo ta žena u kasnim pedesetim što je posle još jedne burne svađe s mužem došla roditeljima u posetu.

Ćerka je tog popodneva pala važan ispit u septembarskom roku, plakala je petnaest minuta preko telefona neutešno, a muž se pakovao za još jedno “službeno putovanje”.

– Nemoj da si toliko živčana, Zlato, pa položiće, šta? – rekao je pre nego što je zalupio vrata.

U nosu je i dalje osećala miris njegovog parfema po kome je prepoznavala da će ovaj poslovni put provesti na Paliću ili Kopaoniku, u spa centru pored nekog najnovijeg “projekta”. Tako je govorio: važan projekat. Njoj bi se u glavi uvek ucrtavao neki kupaći kostim, bademantili i duga crna kosa – jer ta druga morala je biti crnka, posebno zato što je njena kosa, kao i ime – zlatna.

Foto: Jurica Koletić / Unsplash.com

– Zlato, šta ti misliš, je l’ ljudi moraju da se menjaju? – pitala ju je mamina komšinica.

– Pa…

– Svi se menjaju! Život te promeni! – upala joj je majka kao i uvek u reč.

– Svaka čast onome što se nije promenio! – rekla je komšinica.

Zlata to nije videla tako. Verovala je u dobru promenu, u mogućnost da se stvari poprave.

– Nije svaka promena loša. – zaustila je da kaže, ali ju je majka pretekla.

– Menjaju se samo slabići. Treba da budeš jači od života! Šta je sve mene snašlo, pa evo me…

Iste te večeri Zlata je legla u krevet i kroz razmaknute zavese gledala kroz grane nebo. Zar je život stvarno samo to: bezglavo i bezrepo ćaskanje majke i komšinice, muž koji plaća skupe večere nekim drugim ženama, dete koje je poraslo ali nije sasvim odraslo? Ostareli roditelji? Čekanje analiza krvi? Čemu onda sve te knjige koje je pročitala? Osećala se kao varalica svaki put kad stane pred đake i počne sa novom lekcijom. “Istorija je učiteljica života”. Šta je ona naučila o životu? Je li možda pogledala previše filmova i pročitala previše knjiga pa izgradila prevelika očekivanja? Tome valjda sva ta umetnost i služi – da pokaže da možemo više od svakodnevnog odlaska u nabavku i gledanja u televizor.

– Ali za to ti treba hrabrost. – prošaputala je tiho. – Niko tu nije kriv. Samo ja. Prošao život.

U njoj je vrištalo nešto, kao da je među partizanima u nekoj šumi, u mokrim čizmama od snega. Nije prošlo. Nemoj samo tu da ležiš, ustani!

Ali je i dalje ležala i gledala – tako uzvišeno patetično – kroz grane nebo koje samo ona razume.

Sutra je trebalo ustati. Doneti iz apoteke lekove ocu i poslati uplakanoj devojci neki dinar u Beograd. Očistiti kuću, spremiti za novu nastavnu nedelju i praviti se da je sve u redu kad se on vrati sa službenog puta i kaže: “Opet predaješ o tim komunjarama? Kad će da promene tu istoriju više?”

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije