najnovijeNaslovna vijestO životuPorodica

“Ljudi se danas olako razvode i brak shvataju zdravo za gotovo”

Ne sećam se tačno o čemu je pričao kada sam ispalila pitanje: „Da li želiš da napravimo pauzu?“ Znam da njegova priča nije imala puno veze sa mojim pitanjem, ali se ono meni sasvim prirodno nadovezalo. Kao da sam osetila na nekom drugom nivou da je želeo o tome da priča, iako nikada nije rekao ni reč na tu temu.

Redakcija

dnevnadozamentalnogzdravlja

Njegova pauza i kratak, tih, potvrdan odgovor su mi rekli da sam dobro predosetila. I on i ja znali smo da je „pauza“ samo reč koja ublažava ono što smo se oboje plašili da izgovorimo.

Ali iako je neki duboki deo mene očigledno video da se u mom saputniku nešto dešava, ovaj kratki dijalog me je razbio na komade. Na trenutak sam bila bez svesne kontrole nad sopstvenim rečima i par momenata kasnije osećala sam kao da nemam kontrolu nad svojim životom.

Nisam bila besna, nisam bila čak ni ljuta, gledala sam ga i nekako mi ga je bilo žao, jer mi je bilo jasno da je dugo tražio način da mi ovo saopšti, zamišljala sam ga kako se lomi i oseća strah i krivicu i kako se muči u svakom novom danu u kome oseća sve manje ljubavi prema meni.

Malo pre čitavog razgovora išli smo da porazgovaramo o mom mogućem poslovnom projektu sa nekim poznanicima i znam da mi je prva stvar na umu nakon njegovog priznanja bila uvid da je taj projekat potpuno neizvodljiv i gde mi je bila pamet da sam se obavezala pred tim ljudima kad ne mogu da ispoštujem ni osnovne uslove. Eto, čudno radi naš mozak, nije baš da je izbacio najlogičniju reakciju na novonastalu situaciju, ali pronašao je neku sličnost.

Znam da je moja spoljašnja reakcija bila krajnje zrela i civilizovana i da sam se za tu jednu slamku normalnosti grčevito držala. On mi je u tome pomogao jer sam znala da bilo šta što bi učinio ne bi moglo biti nepromišljeno i da ovo nije nikakav hir već jedini mogući izlaz koji je on nakon mnogo razmišljanja video. On je jedan od najstabilnijih osoba koje poznajem. I koliko god ga je to u mojim očima opravdavalo i davalo mi saosećanja za njega, isto je činilo da se osetim kao najbeznačajnije zrno u kosmosu.

 

Foto: dnevnadozamentalnog zdravlja

Znate, kad imate pored sebe nekoga ko zna baš sve o vama, sve vaše najdublje tajne, snage i slabosti, strahovei nadanja, kome ste do jutra pričali o svom detinjstvu i anegdotama iz mladosti, ko je znao za svaku svađu koju ste imali sa roditeljima i prijateljima, za svaku emociju koju ste osetili ili sakrili i od sebe, onda stvarno imate osećaj da nemate za šta da se uhvatite kada vam on saopšti da vas više ne voli.

Da je bio loš, pogan, da vas je psovao ili tukao, da nije izlazio iz kafane, da vas nije slušao, da vas je uzimao zdravo za gotovo, onda biste mogli sebi da kažete da je i bolje što odlazi i da ćete konačno moći popraviti svoj život.

Da ste vi bili zatvoreni i hladni, da ste se poveravali drugaricama i drugim osobama osim njega, da ste imali neki svoj svet koji nije omeđen granicama vašeg odnosa, onda biste rekli da vas i ne poznaje dovoljno, da imate još mnogo toga da date i dobijete.

Ovako, dali ste sve i dobili ste sve i ništa nije vredelo. Kada deset godina razmenjivanja najtananijih i najosetljivijih stvari između dvoje ljudi odjednom postane ništa, za šta da se trudite u nastavku?

Ovako sam razmišljala, a i mnoge druge stvari su mi se vrtile po glavi.

Vrlo brzo sam konstatovala da mi stare utehe koje sam koristila prilikom slomova bivših veza neće biti od pomoći. Izredala sam motivacione rečenice poput „Sad imam priliku da upoznam nekog još boljeg“, „Konačno ću imati vremena za sebe“ i „Slobodna sam da radim šta hoću bez da me neko osuđuje i prigovara“ i u ovom scenariju činile su se toliko mlake i beznačajne da se nisu održale čak ni u ovom prvom trenutku šoka i poricanja ozbiljnosti situacije.

Pomislila sam kako bih želela da mu kažem kako sam i ja imala periode hlađenja i kako sam shvatila da je to prolazno, kako sam radila na tome i kako sam svesnim naporom uspela da savladam te momente iskušenja i došla do toga da sam potpuno stabilna u svojoj ljubavi prema njemu i da ga volim možda čak i lepše nego na početku. Pomislila sam ali znala sam da je besmisleno i suvišno i da bi te reči došle prekasno. Trebala sam o tome da pričam ranije sa njim, možda bi se razvijao zajedno sa mnom.

Koračali smo i ja sam rekla kako bih volela odmah da se povučem sa onog projekta, kako mislim da to nije za mene. I on me je podržao, kao i uvek što je radio. Znao je da me podrži tako da shvatim da je uvek na mojoj strani i kada ne misli da je odluka dobra. I ja sam se i u tom momentu osećala zaštićena i to me je bolelo do kosti, jer nisam mogla da podnesem taj sukob interesa gde je lek za mene bio da ga omrznem a on mi nije pružao ni jedan način za to.

 

Pomislila sam na ovu provaliju u meni koja se otvorila i koja guta sve ispred sebe, sve uspomene i momente u kojima sam bila istinski srećna, sva jutra i noći i beskrajno ispunjene dane između njih, osetila sam se kao da mi pamćenje nestaje jer ono je bilo do vrha ispunjeno iskustvima sa njim, a taj kofer još dugo neću smeti ponovo da otvorim.

Pomislila sam kako znam da nakon šoka moram da prođem kroz užasno iskustvo tuge i bola kako bih u konačnici došla do prihvatanja, i stvarno sam imala osećaj da to neću uspeti. Ako se već sada ova praznina tolikom brzinom širi kroz moju dušu da preti da me celu proguta, kako proći kroz ono najteže što sledi, a ne izgubiti se u potpunosti u svemu?

Plašila sam se da, ako puste kočnice i prepustim se svemu što kulja u meni, neću znati da se vratim nazad.

Setila sam se rečenice koju sam čula negde u prolazu, da je razvod kao mala smrt. Da menja sve iz korena. I zaista jeste. Jedan deo tebe nepovratno umire sa njim.

Iako sam uglavnom okružena ljudima koji ne uzimaju stvari zdravo za gotovo, tu i tamo se do mene probije izjava da se ljudi danas olako razvode i da brak ne shvataju ozbiljno. Da lako dižu ruke, da su sebični i razmaženi. Razumem ja te koji tako pričaju. Teško je prosuditi o nepoznatom, pa se onda za svoje uzme mišljenje gomile.

 

Ja se ranije nisam time bavila, kao što se inače ljudi ne bave stvarima koje ih ne dotiču, ali od razvoda sam mnogo o tome razmišljala. I smatram da su ljudi koji se odluče za taj korak neverovatno hrabri, iz nekoliko razloga. Prvo, moraš na jedan način da umreš da bi se ponovo rodio kao samac, odnosno razveden, i gradio svoj život ispočetka, iz novog temelja. Gradiš potpuno novi identitet, jer i onaj stari koji si imao pre braka ti više ne odgovara u potpunosti, prerastao si ga. Onda, ljudi su po prirodi skloni inerciji i treba da ti bude mnogo teško, emotivno i(li) fizički da se odlučiš na takav korak. I treba da budeš toliko jak da odlučiš da i sve ono što je bilo dobro, a uvek bude i dobrog, ostaviš iza sebe. I na posletku, treba da se suočiš sa svetom oko sebe. Jer on ne pita za tvoja duboka osećanja i spreman je da te žacne u najnezgonijem trenutku. Raspuštenica…polovna roba…mora da je mnogo loša ako ju je ostavio…mora da je mnogo teška ako ga je ostavila…

I na kraju, opet imaš samo sebe. I nemoj ni sebi da veruješ previše kad krenu one crne misli, jer to su samo misli. Neka ti ja budem živi primer. Preživela smrt :)”

Ovo je samo jedan nevešt pokušaj slikanja ljudske duše i ne zamerite mi na propustima, jer jedino osoba koja je prošla kroz iskustvo razvoda može verno da piše o tome. Ipak, ovde sam želela da skrenem pažnju na to da se od drveta često ne vidi šuma i da se, dok se bavimo banalnim statistikama, zaboravlja sama osoba i ono kroz šta prolazi. Ako je poznajete, budite tu za nju.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije