Lole iz komšilukanajnovijeO ljudimaO životu

Staratelj je njena mlađa rođena sestra

Sve priče zasnovane su na istinitim događajima.
Biografski podaci su izmenjeni kako bi se zaštitio identitet aktera.
Nisu svi krajevi srećni.

Radmila Trebovac

Pacijentkinju u sedmoj deceniji života sam upoznala pre pet godina. Kategorisana je kao umereno mentalno retardirano lice koje se već nekoliko decenija leči od psihotičnog poremećaja. U potpunosti je lišena poslovne sposobnosti, što znači da sve zakonske odluke u njeno ime donosi njen staratelj. Staratelj je njena mlađa rođena sestra.

Dok je primarna porodica bila celovita, o pacijentkinji su se brinuli roditelji. Kako su roditelji starili, brigu je sve više preuzimala sestra. Nakon njihove smrti, sestra je postala zakonski staratelj. U maloj ruralnoj sredini u kojoj su odrasle i žive, godinama su imale podršku bližih rođaka i prvih suseda. Ali rođaci su ostarili, a njihova deca se preselila u urbanije sredine. Stari susedi su pomrli, a njihove kuće ostale su prazne.

Mlađa sestra nikada nije stupila u bračnu zajednicu niti zasnovala sopstvenu porodicu. U vreme kada se ”zadevojčila”, njena starija sestra je razvila psihotični poremećaj iz koga je potekao niz bizarnih ponašanja. U maloj sredini to je bio crveni alarm. Jedno je bilo ”drugačije” ali uglavnom mirno dete, a sasvim drugo bučna, nepredvidiva i fizički agresivna devojka o kojoj će se o koncu starati baš ta mlađa sestra. To je bio miraz koji niko nije želeo da primi.

Po završetku srednje škole, mlađa sestra se zaposlila u obližnjem gradu. Ali roditelji su se rano razboleli i sve više im je trebala njena pomoć. Očeva skromna zemljoradnička penzija i majka koja je kao domaćica bila bez novčanih primanja, nisu ostavljale mogućnost za domsko zbrinjavanje. Uostalom, u njihovoj kući se znalo šta je red. Roditelji brinu o deci, a onda deca o roditeljima.

Nakon njihove smrti nije ni pomišljala da sestru zbrine u dom za lica ometena u razvoju. Preselila se u roditeljsku kuću, uzgajala živinu i povrće za svoje potrebe, tokom leta išla u nadnicu i napokon uspela da se zaposli u seoskoj trgovini. I neprekidno brinula o sestri.

Spoznala je majčinsku ljubav i roditeljsku odgovornost, iako svoje dece nikada nije imala. Jedino nije spoznala roditeljsku radost. Jer je najčešće bila ophrvana roditeljskom brigom.

I pre nego što je stigla da uradi nešto i za sebe, stigle su je godine. I genetika. Osim malog seoskog domaćinstva i starije sestre, od roditelja je nasledila i telesno oboljenje koje je sve više ometa u svakodnevnom funkcionisanju. Posledično, i u vođenju računa o sestri.

Pre par godina, po preporuci sestrinog lekara i stručnog tima Centra za socijalni rad, podnela je zahtev za sestrin smeštaj u ustanovu socijalnog staranja. Ali je zahtev bio odbijen. Kao i naredna dva puta.

Foto: Pixabay / Conger Design

Pre nekoliko godina u Srbiji je započet proces deinstitucionalizacije. To je proces prelaska sa sistema rezidencijalne brige i zbrinjavanja u institucijama na sistem brige o osobi u porodičnom okruženju, uz korišćenje usluga i službi podrške u zajednici. Cilj je puno uključivanje korisnika sistema socijalne zaštite u sve sfere života u zajednici.

U to ime na snagu je stupila zabrana prijema novih korisnika u ustanove socijalnog zbrinjavanja. Iako vaninstitucionalni sistem podrške u zajednici još uvek nije razvijen. Tako oni za koje se, po preporuci lekara ili stručnog tima Centra za socijalni rad, podnese zahtev za smeštaj mogu stići samo na dugu listu čekanja. Smeštaj se može realizovati tek kada se mesto u ustanovi uprazni usled smrti postojećeg korisnika.

Servisi podrške porodici kao i servisi podrške i usluga u zajednici nisu dostupni ni u obližnjem gradu, a kamoli u maloj ruralnoj sredini u kojoj ova porodica živi. Ne postoje ni stanovi za život uz podršku, niti dnevni centar za odrasla lica ometena u razvoju. Alternativni oblik smeštaja koji podrazumeva život u hraniteljskoj porodici za odrasla lica nije moguće realizovati. Jer na teritoriji čitave opštine postoji samo par hraniteljskih porodica, a one imaju pravo da biraju korisnike koje će primiti na smeštaj. Sestre ne mogu čak ni da apliciraju za uslugu pomoći u kući od strane geronto domaćica, jer njihovo mesto stanovanja nije pokriveno ovom uslugom.

Dalji srodnici žive u gradu i kontakti sa njima su retki. Imanje na opustelom selu je sasvim obezvređeno, te ne postoji nada da će neko od rođaka makar i iz finansijskih pobuda preuzeti dalju brigu o ostarelim sestrama. Penzija koju mlađa sestra osvaruje je vrlo skromna i nije u mogućnosti da plati nekog od meštana ko bi bio voljan da se brige o njima prihvati. A i mladih ljudi koji bi mogli da im pomognu je na selu sve manje.

Nakon skoro sedam decenija koje su provele zajedno, sestre žive u specifičnoj simbiozi i, bez obzira na sve aktuelne poteškoće, razdvajanje deluje zastrašujuće. ”Kad stigne odbijenica, isprva uvek odahnem. A onda mi opet bude teško”, jednom prilikom se poverila mlađa sestra.

Foto: Pixabay / Sabine Vanerp

Kada povremeno dođe do pogoršanja osnovne bolesti starije sestre, nakon inicijalnog zbrinjavanja u okružnoj bolnici, ona biva upućena na produženo lečenje u specijalnu psihijatrijsku bolnicu. Ponekad i bez potpune medicinske indikacije, već više uslužno. Iz socijalnih razloga i ako u tim ustanovama ima slobodnih kreveta i dobre volje uprave. Jer, njeno stanje je za negu, a ne za lečenje. Negu koju u kućnim uslovima sve manje može da dobije, a nadležna institucija je svaki put odbije.

Ustanove za socijalno zbrinjavanje lica ometenih u razvoju rade sa velikim poteškoćama, uvek marginalizovane i često u neadekvatnim uslovima. U ovoj priči i one su žrtva jednog načelno humanog, ali u praksi površno sprovedenog procesa deinstitucionalizacije.

I sam predlog smeštaja starije sestre u ovakvu ustanovu je zapravo korak unazad za nekoga ko je čitav život proveo uz podršku porodice i makar minimalnu uključenost u zajednicu u kojoj živi. Ali nakon godina lečenja od psihotičnog poremećaja, njeni već inicijalno skromni kapaciteti ličnosti su istrošeni. U nedostatku porodične podrške i podrške za život u zajednici, institucionalizacija se nameće kao jedino rešenje. Odnosno njena lista čekanja.

I to je jedino što preostaje.

Uz zastrašujuću činjenicu da ovo društvo i ovaj sistem ne mogu ništa da učine za njih.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije