Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Anka nije volela crno

– Šta će svet da kaže?
– Briga me za svet!
– To mi je jasno. Ni crno ne nosiš.
– Anka nije volela crno.
– Red je, sine. Gre’ota je.

Piše: Srbijanka Stanković

Pitu je jeo polako, žvaćući svaki zalogaj bar deset puta i računao u sebi: „Lelin pasoš skoro 3000, Markove papuče, valjda ima kod Kineza nešto jeftino što će da izdrži 7 dana na moru, gorivo za put… možda je bolje ipak da idemo autobusom. Kupaći, imam onaj od pre šest godina. Poslužiće.“

– Šta si se zamislio? – pitala ga je majka prinoseći tacnu sa još pite.

– Ova tvoja pita! Mogao bih celu tepsiju pojesti.

– Jedi, zato majka i spremila. Hoćeš i jogurt?

– Neka, dobro mi i ovako.

– Imaš vremena da skuvam kafu?

Pogledao je na zidni sat iznad televizora i shvatio da mora da žuri kući.

– Au, već je 4h. Moram po Lelu u školu, treba da ruča pa da ide na engleski posle.

Majka je klimnula glavom i bilo mu je jasno šta misli. Opet opterećujete decu. Te škola, te karate, te engleski, a tek oni kompjuteri i telefoni. Šta je vama falilo da se igrate na ulici po ceo dan?! Ali umesto poznatog monologa kojim ga je svaki put ispraćala do kapije i kola, majka je ovog puta sela preko puta njega i tiho ga upitala:

– Šta radiš to, sine?

Po prvi put nakon dužeg vremena, majka ga je zbunila.

– Ne znam na šta misliš. Jedem pitu.

– Jedeš pitu i spremaš se za more.

– Odakle znaš za more?

– Majka sve sazna. Kako te nije sramota?! Mileni još ni godina nije prošla, a…

Samo na pomen Mileninog imena u toj kući, za tim stolom, naterao je onu pitu u želucu da poskoči. Osetio je kako se na srce navlači još jedna skrama od pitanja: da li je Milena volela pitu? Da li je umrla gladna? Je li mogao da je usreći više? Da je odvede na more još neki put? Da li je stvarno bilo neophodno da kupe novi ormar umesto da odvedu decu na izlet? O čemu je mislila kad je prelazila ulicu van pešačkog? Na Lelin pocepan ranac? Na Markovu trojku iz matetmatike? Na njegovu dva dana staru bradu što je bocka?

Ili na more? Plavo, čisto i spakovano u jedan koverat koji su posle, u bolnici, pronašli u njenom džepu.

more

Foto: Pixabay.com

– A šta?

– Kako šta? Niste išli na more godinama i sad, sad, sad kad je… Na šta liči to? Šta će svet da kaže?

– Briga me za svet!

– To mi je jasno. Ni crno ne nosiš.

– Anka nije volela crno.

– Red je, sine. Gre’ota je.

Pogledao je u svoju majku i tek tad primetio da se pretvorila u staricu. Crna prilika sa duboko urezanim podočnjacima koja ga gleda kao Strašni sud. Njega, oca dvoje dece, koji je u kasnim tridesetim ostao udovac. Bez divne žene. One koju su svi zvali Milena, a on Anka. One što je toliko bila ushićena jer je uplatila letovanje za celu porodicu da je pretrčavala ulicu van pešačkog. Ali je nije pretrčala.

***
– Kad umrem, hoćeš da nađeš nekog frajera?

– U staračkom domu? Naravno! Biće mlađi od tebe, zajedno ćemo proslaviti njegov 93. rođendan. – smejala se.

– A tako? Mlađi, a?

– Naravno. E da, neću nositi crninu za tobom, da znaš. Ne volim crno. – nasmejano lice se najednom smračilo. – Ako ja umrem pre tebe, nemoj ni ti nositi crno. Ozbiljno ti sad kažem.

– Ma gle ti nje! Šta pričaš to, ja se šalim, a ona…

– Ona ti kaže ozbiljno. Nikad nismo robovali takvim glupostima, pa nećemo ni sad.

– Kad sad? Hej, devojko, šta te je spopalo?

– Ništa. Hajmo na taj sladoled što si obećao.

Stajali su na pešačkom, čekajući zeleno svetlo i on je spustio ruku na njen struk.

– Znači, dok ne sretneš tog frajera od 92-93 godine, nas dvoje imamo fore još koliko?

– Sedamdeset godina okruglo!

– Je l’ to sedamdeset plavih mora?

– Može. Uvek može more.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije