Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Kešanski: Nesavršena ja

Guramo nesavršenost u pećine.

Zakopavamo je u zemunice mesecima, pa i godinama brižno kopane.

Da ih niko ne vidi, da ih niko ne pronađe. Šta će nam?!

Jovana Kešanski

Puštamo noseve kroz filtere da samo dve nozdrve ostanu.
Povećavamo usta.
Izbeljujemo ten.
Zatežemo vratove.
Sužavamo strukove.
Više svoj odraz u ogledalu ne prepoznajemo.

Evo me probuđena. Sve je tu, kako dolikuje, čupava kosa ko gnezdo u kom je mama ostavila sitne uplašene ptiće preko noći, podočnjaci od rođenja, muževa majica obučena naopačke (slučajno, sujeverja se klonim), sise ko sise, važno da su pregledane pre dve nedelje, bled ten i kuglica nos.

Čorba se u pozadini krčka.
Prsti mi mirišu na crveni luk.
Pas grebe po terasnom staklu. Ostavlja tragove. Hoće napolje.

Svaki dovratak izlepljen sličicama i dorađen masnom bojom.

Negde u pozadini čuje se sirena, osam minuta bez prekida, tata sa detetom za volanom pušta ga da trubi, dok mile 20 na sat kroz ulicu, pivo mu u ruci. Drugom prafi selfi. Valja dete zadojiti na pravi način. Pokazati na mrežama kako se odgaja muško.

Sakrivaju se “nesavršenosti” da bi se u prvi plan gurnulo lažno, do iscrpljenosti namontirano, često vrlo mučno.

Pre sedam dana, od svih fotografija na mrežama, zapamtila sam jednu.
Žena srednjih godina sedi na ivici klik klak kauča preko koga je rašireno kafeno ćebe sa glavom tigra.

Prekrstila je noge u običnim crnim najlon čarapama sa niti izvučenom u blizini kolena. Preko njih kraća teksas suknja, pomalo tesna. Butine veće. Kosa očešljana, šiške sklonjene u stranu. Nema šminke, samo narandžasti ruž.

Pozira nasmejana kraj trepezarijskog stola gde na miljeu stoji domaća kafa u šoljici, salenjaci u tanjiru i tri ruže ubrane, kako je napisala, iz bašte.

Iza nje zelen napukli zid i kalendar sa motivima neke autoperionice. I jedan ogroman ekser na kom trenutno ne visi ništa.

Na stopalima ima kućne papuče broj veće.
Na tepihu po koja mrva od hleba. Napisala je: Moj raj.

Na svim drugim fotografijama nisam videla “nesavršenost”.
I zato ih ne pamtim. Jer su ko jaje jajetu. Iste. Namontirane. Izveštačene.
Tako jebeno savršene.

Mi živimo u jebeno savršenom svetu, jebeno savršenih ljudi koji van mreža pucaju po svojim jebenim savršenim šavovima.
I ne žele da stanu.

Žele da se utope u namontiranoj savršenosti blještavo belih zuba, preplegane kose, fotošopiranih guzica, sisa, strukova, fotošopirane dece, najboljih muževa, fotošopiranih života.

Fotošopiranih odraza u ogledalu.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije