Ko *ebe ovo?
Još sam bila prekrivena paperjem, i nije mi baš dopiralo do mozga da većina onih tužnih, prljavih i kompromitujućih tračeva koji stignu čak i do mojih ušiju, nose dosta istine u sebi.
Naravno, ljudi vole da nakite i preuveličavaju, ali srž je po pravilu – istina. Surova istina.
Ma koliko neverovatno, tužno, protivzakonito, nemoralno i nečovečno da zvuči, to je istina.
Mislim da, i ako sad pišem o tome, i nagledala sam se svega i svačega, doživela i preturila preko glave svakakve muke i nedaće, upoznala raznorazne lepotice i zveri, i dalje zastanem kad naiđem na takve istine, i moram da ih dugo procesuiram.
I ako stalno govorim – ma ništa me više ne iznenađuje – iznova se zapitam – ma da li je moguće?. Da li ljudi evoluiraju ili samo bivaju? Da li smo mi potomci onih najgorih, najbesprizornijih ljudi koji nisu prezali ni od čega kako bi opstali, i šta našim potomcima ostaje od nas?
Bez ikakvih pravila, vrlo nasumično odabrano, prva istina o kojoj želim da vam pišem, je istina o odgovoru na pitanje – Ko *ebe ovo?
Nekada davno obično se ovo pitanje postavljalo za atraktivnu učiteljicu koja ne zna sva slova, za administrativne službenice, koje ne umeju da objasne osnovna pravila službe, za upravnice koje brzinom svetlosti firmu dovedu do stečaja, za pevačice koje ni pod pretnjom smrću, ne umeju da ubodu intonaciju, ili za glumice, koje samo polugole glumataju.
Foto: unsplash
Dosta dugo sam to smatrala vrlo malicioznom konstatacijom. Dugo, a možda i još uvek sam imala veliku veru u ljude, živela u naivnom verovanju da uspešni, srećni i bogati ljudi, to postaju zbog kombinacije napornog rada, truda, harizme i sreće.
Da ne mora da ih *ebe neko bitan da bi bili tu gde jesu.
Ali, kako paperje opada, tako i koprena spada sa očiju, i počinjem da uviđam da ima, oooo, i te kako ima tih koji su našli, slučajno ili namerno, tog bitnog *ebača, i time – i jedino time – zaradili svoj uspeh, slavu, poziciju, bogatstvo.
Nekako se to dosta dugo vezivalo za ženski pol. Zato je i pitanje bilo tako formulisano. Onda, bar se meni čini, (nije da sam baš sprovodila neko naučno istraživanje) izjednačio broj onih koji *ebu, i koji su *ebani do svog cilja.
Pogledajte samo, kreator(k)e, bloger(k)e, influeser(k)e, pevačice/pevače spisateljice/ pisce… koji su to postali tek nakon veze sa već uspešnim partnerom/partnerkom.
Potrebno je samo malo, pomaknuti zlatne kićanke, i svilene marame koje prekrivaju njihov lik i delo, pa da se vidi, da li bi uspeh sam po sebi došao, jer vrede, a uspešan partner je samo slučajnost, ili logično poklapanje senzibiliteta, ili je pak, u pitanju persona, koja je *ebana do uspeha, do svojih pet minuta slave.
E sad, jeste da su problem osobe koje na taj način dolaze do svojih ciljeva, ali još veći problem su konzumenti, njihovih usluga.
Mnogi od konzumenata su još mladi i naivni, kao i ja sama, na početku priče, nemaju u rukama sito kojim će prosejati i razdvojiti
dobro od lošeg. Ali neće ga nikad ni imati, ako mi koji smo svesni tih lakrdija, ćutimo, ili još gore – samo se smejemo. Jer, dok pametnićute, budale vladaju.
Nađite način, vama i vašoj okolini prihvatljiv, da postavite stvari na svoje mesto. Da ukažete na ljude i pojave od kojih se može nešto naučiti, i uprite prstom u one koji mlate praznu slamu, jer im se može.
Ako to ne uradimo, potpomažemo novi obrazac ponašanja, koji će nas u nekom trenutku staviti u poziciju da je gaženje preko leševa, legitiman put ka uspehu i boljem sutra, ali boljem samo za mene, za ostale baš me briga.
Moramo da ukažemo na negativne pojave, na prazne priče, i na skretanje pažnje sa bitnih tema, događaja i težnji.
Ako nikako drugačije, onda bar tim pitanjem – Ko *ebe ovo?
