Odličan učenik, primerenog vladanja. Pokušao je da se ubije.
Sve priče zasnovane su na istinitim događajima.
Biografski podaci su izmenjeni kako bi se zaštitio identitet aktera.
Nisu svi krajevi srećni.
Subotom ujutru, dok šutiram srču i pikavce na obližnjem igralištu, a moj dvadesetomesečni sin uporno viče ”Boooooos!” i skida sandale, razmišljam o deci koja su prethodne večeri ovde napravila lom. Pitam se zašto se, toliko istrajni u želji da prerano odrastu, iznova vraćaju na ovih stotinak kvadratnih metara detinjstva.
Da li je to pokušaj da se i fizički naruži i razori mesto koje simbolizuje detinjstvo od koga toliko žele da pobegnu? Detinjstvo koje odbacuju kao pikavce, razbijaju kao staklene pivske flaše i kvare kao rasklimane klackalice i škripave ljuljaške.
Ili obračun sa mestom koje tako očigledno simbolizuje detinjstvo od koga zapravo ne beže, već koje im je prerano oduzeto?
Dok pokušavam da ispravim naherene šarene panele penjalica i zavijem olabavljene šrafove na sedalima, razmišljam o deci koju ponekad dobijam u jednako pohabanim delovima. Nedavno je bio dečak, tek zašao u tinejdžerske godine. Pokušaj suicida nakon višemesečnog zlostavljanja od strane vršnjaka.
Foto: Pixabay
Bio je radoznao i bistar. Odličan učenik, primerenog vladanja. Tanak od naglog rasta i težak od crnih misli. I školske torbe koju su mu natrpali ciglama. Toliko da ga je nakon skoka ranac povukao ravno prema rečnom dnu, sve dok nije ostao bez vazduha. Srećom, neki ribari su ga spazili još kad je preskakao ogradu i izvukli na obalu.
Preplašen je, ali bez težih povreda. Prilično ugruvan, ali nije slomio ništa – ni kosti ni igrališta. A radije bih da jeste. Da je polomio sve i jedno igralište u gradu, umesto što je prelomio i doneo tu strašnu odluku.
Razgovaramo dugo. Šutiram emotivnu srču i dodajem mu šrafove. On ih premeće po mislima, a onda nepogrešivo stavlja na prava mesta. Neke vrlo važne ipak ne nalazim. Njih će doneti dečiji psiholog koji će ga pregledati malo kasnije. Ali već vidim, sastaviće se. Uspešno kao i neka deca pre njega. Kao šareni paneli penjalica subotom ujutru. Dobro, isprva će malo da se klima i ponekad da škripi, ali sad bar znamo gde su slabe tačke.
I dečaka i ovog sistema. Sistema koji je sve pokušao da protumači kao dečiju šalu koju umalo vrag nije odneo. I svaki augmentativ svodio na deminutiv, a problem na makovo zrno. Sistema čiji će akteri sada biti manji od tog makovog zrna, pod lupom institucija nadležnih u ovom slučaju. I sa po jednom lupom, kao osnovnim sredstvom rada, kako bi im se ubuduće ukazala prava dimenzija svega što pokušavaju da umanje.
Foto: Pixabay
(Sa) roditeljima je najteže.
Rukama i zubima bi pritezali sva razlabavljena mesta na koja naiđemo. Jurcali zadihano i bezglavo sa džepovima punim rezervnih navoja. Telom ogradili igralište i branili ga do poslednjeg šrafa. Samo da me ubede da svoju decu dovoljno vole. I da su sve uradili kako treba. Onako kako procedure nalažu da treba i onako kako mediji kažu da treba.
I meni je to savršeno jasno. Kao što mi je jasno i da sve to još uvek ne funkcioniše uvek i svuda kako treba.
Onda još neko vreme ćutimo. I to je u redu. Ovo je razgovor na velike i nikada lake teme, iako ću ga kasnije svesti na samo jedan list A4 formata socijalne ankete. Ali da bi tabaci reči legli na pravo mesto, u glavi i kasnije u anketi, potrebna je tišina. Dečak zuri u sebe i pomalo po sobi, a ja kroz prozor. U betonski kvadrat u parkiću preko puta dečijeg odeljenja.
Jedno vreme se govorilo da će na tom mestu nići igralište. Kad već postoji parkić u bolničkom krugu, zašto ne dodati i klupe i po koju spravu za igru. I pričalo bi se još dugo, jer planovima ovde treba vremena da se realizuju, da neko misleći nije sugerisao da je ideja zapravo vrlo rđava. Izgraditi igralište preko puta pedijatrije! Na samo jedan pogled daleko od onih koji da se igraju ne mogu.
Ali to je naše društvo. Igrališta niču tamo gde nisu potrebna, a tamo gde jesu se ne održavaju.
Foto: Pixabay
Razmišljam o svom, čitavo leto bosonogom, sinu i stalnom strahu da se ne poseče na tuđu srču. Od posekotina na nogicama, gore su one na detinjem srcu. Ali nije zgoreg da subotom nastavim da čistim igrališta. Nisam više ljuta na tu decu koja noću prave lom. Oni se samo vraćaju na mesto na kome je nekada davno delovalo da imaju (jednake) šanse i sve je još uvek bilo u redu. I krše norme društva koje ih je prerano izneverilo i lome simbole neispunjenih obećanja.
I vrše vršnjačko nasilje.
Ljuta sam na činjenicu što ćemo se neminovno upoznati. Za nekoliko godina, kada i formalno postanu odrasli, a zauvek ostanu nevoljena deca. Kada u pratnji policijskih službenika dođu na prinudni psihijatrijski pregled, po naređenju osnovnog javnog tužilaštva, a nakon nekog novopočinjenog nasilnog dela. U delovima čije je obode izjela rđa detinjeg jeda, a koje više nijedan šraf ne može da sastavi.
