Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Tako ti je to kad žena vuče muškarca u životu

Kuma je rekla: zgodan momak, samo nekako običan. Uz tebe ide neko bar sa fakultetom.

Piše: Srbijanka Stanković

Prošlo je više od godinu i po dana otkad je Jelena objavila knjigu. Bile su to priče, pomalo ženske, pomalo životne, a najviše iz srca. Kritika ih je lepo dočekala, publika još bolje činilo se, a onda je Marko predložio da se vrate u njegov rodni grad da tamo žive. Život u Beogradu bio je skup, a njegova plata i njeni honorari to nisu mogli da pokriju. Pogotovo sada kad im se rodilo i drugo dete. Odlazak iz Beograda imao je svojih dobrih strana, ali nijedna se nije ticala Jelene.

Njoj je pripalo ono resto.

Pozivi na kulturne događaje i promocije su počeli da izostaju, sve dok potpuno nisu utihnuli. Nije bilo novinara kog je zanimalo šta sad ona radi, da li sprema novu knjigu ili da postavi ono tipično, neinspirativno pitanje: u čemu pronalazite inspiraciju za svoje pisanje?

Novinara nije bilo, ali lokalnih tračara jeste.

Knjiga se još neko vreme prodavala i onda je i to stalo. (Zapravo, sve je stalo, osim palanačkih jezika.)

***

– Znaš šta meni nije jasno? Od čega oni žive, majke ti? Eto, on je sad ostao bez posla, tobož zbog kičme, a svi znaju da je nešto zabrljao. Saznaće se to, ako oni kriju! Ona se napirlita, pa povede onu decu u vrtić i školu, a gde posle ide – ko bi ga znao! Nisu to čista posla!

– Viđaš je ujutro?

– Svako jutro! Kosu zategne u rep, pa da vidiš šminku, kaput! Ja onakav nisam za života kupila! Odakle im pare kad nigde ne rade?

– Mislim da su njegovi bili devizni. Ili bar tetka. Ne sećam se više, mi smo zajedno išli u školu. Večito se izdvajao.

– Bezobrazan mali, a?

– Ma ne, miran, ali uobražeeeeen! Za njega nijedna nije bila dobra!

– Ova mu je super! Slušaj, ja ne volim da ogovaram, ali ovo MORAM da ti ispričam! Čula sam da je ona već bila trudna kad su se upoznali. Taj neki njen je ostavio trudnu!

– Hm! Da je valjala ne bi je ostavio!

– A ovaj se tetreb zaljubio, ona il’ nijedna druga! Jedva ubedio da se venčaju!

– Ccc… Kao španska serija!

Posle nekog vremena je i Jeleni postalo jasno da je Marko baš zbog tih i takvih što ne vole da ogovaraju i što gde god da se nađu od njihovog života prave špansku seriju, i hteo da se presele u njegov grad. Beogradske opajdare su zamenili ovim drugim – dobronamernim.

Tu u njegovom malom mestu, on se zaposlio u lokalnoj fabrici, a ona je čuvala decu i pisala. Sve do njegove povrede koju je krio da je ne sekira. Onda se sve iskomplikovalo.

Sve deluje komplikovano kad nemaš para i sve se odjednom pojednostavi kad ostaneš bez zdravlja.Kad te život provuče kroz filter “bez zdravlja i para”, lice i duša izađu na čistac.

– Zar ne bi više volela da si u Beogradu sada, da imaš više vremena za pisanje, umesto… – glas iz telefona je utihnuo.

– Umesto čega? – upitala je Jelena svoju kumu.

– Pa, ništa, mislila sam samo…

– A ja sam mislila da ti znaš bolje. – rekla je tiho.

– Nemoj, Jelo, da se ljutiš na mene, ali to ti je tako kad žena vuče muškarca u životu.

– Šta mi je tako?

– Pa, to, deca, briga o zdravstvenom osiguranju, lekari. Mislim, da si ostala ovde i da nisi ostavila Branka…

– Samo sam čekala kada ćeš pomenuti Branka. On s ovim nema veze. Što si me zvala uopšte?

– Da ti pomognem, Jelena, eto što.

– Nije mi potrebna pomoć. Ne, ako ćeš posle toga da me ogovaraš u svojim eminentim prestoničkim krugovima!

– Nemoj da si takva.

– Kakva?

– Pa, gorka! Kao da si virus provincije zakačila.

Plač deteta čuo se u pozadini. Jelena je samo na trenutak pomislila kako je to biti sa druge strane žice, a onda je stresla tu sliku sa svojih ramena. Nekada, možda u nekoj praistoriji, i ona sama bila je takva. Samozadovoljna, samodovoljna, u vezi sa umetnikom koji ne može ništa sam, osim da se hvali svojim dostignućima. Dok nije srela Marka. Kuma je rekla: zgodan momak, samo nekako običan. Uz tebe ide neko bar sa fakultetom.

Nije bila jedina koja tako misli.

Foto: Allef Vinicius / Unsplash.com

– Srce, ti ako odeš tamo u tu bestragiju, možeš sebi da potpišeš smrtnu književnu presudu. Mislim, sve i da je on sjajan i da te malo malo dovozi, posle par godina u toj dosadi, o čemu ćeš pisati?

– Jesam li ja plaćao školarine, kurseve i čuda da ti odeš negde da radiš u butiku? Šta je s tobom, Jelena?

Nijednom niko nije rekao: Samo napred. Za ljubav se vredi boriti.

– Ne vučem ja njega. Mi koračamo zajedno. – rekla je i spustila slušalicu.

Te iste večeri, dok su deca spavala tiho je upitala:

– Kad si mislio da mi kažeš za leđa?

– Kao da ti nemaš dovoljno briga, pa ti još i moja leđa fale.

– Tvoja mi leđa najviše trebaju.

– Šta ćemo sada da radimo?

– Isto što i dosad. Da dajemo sve od sebe.

– Je l’ si se pokajala?

– Zašto?

– Što si ostavila sve zbog mene.

– Ne. To sve je bez tebe – ništa.

– Ne želim da se žrtvuješ zbog mene.

– Ne žrtvujem ništa. Volim te.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije