Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestŽivot

Pišem ti sve ovo iako znam da nećeš pročitati

Zdravo. Dobro jutro. Ćao.

Šta ti ja znam kako se pozdravlja neko nakon toliko vremena?!

Piše: LaLaLa Redakcija

Čestitam ti na rođenju ćerke! Da vam svima uljepša živote i da ju svi pazite kako jedna djevojčica to i zaslužuje, naročito brat. I on da je živ i zdrav…

Majku da im ne spominjem, ona je debelo zaradila već svako dobro i poštovanje. Kažem to kao žena o ženi.

Drago mi je, neopisivo mi je drago da ti se želje ostvaruju, ove najveće. Drago mi je da ti je život poklonio nju malu, da ju čuvaš i paziš.

A život, on je čudan.  Nekad se čini da se raspada i da iz nas isparava. Sve dok se ne ispostavi da se odvijao upravo onako kako smo sami htjeli, zamislili i priželjkivali.

Jer uvijek dobijemo ono što smo (po)željeli. Samo rijetko na način na koji smo mi zamislili. To je tako. Uvijek “naopako”.

A ti si dobio nju. Saru.

Lijepo ime. Sigurno će i ona biti lijepa, na mamu. Izvini, ali bolje je da na mame liče djevojčice. 🙂

Srećna sam zbog tebe, neopisivo. Mislim, srećna sam i zbog ostalih, onako filantropski, ali njih ne poznajem.

Ne poznajem ni tebe više doduše, bar ne ovu verziju tvoje – duše. Ali poznajem srž, a to se ne mijenja, to je suština.

I zato ozbiljno, najozbiljnije, vjeruj kad kažem i napišem da sam jedino zbog (sestrine) Une i njenog rođenja bila ovoliko srećna do sada. Ne pretjerujem.

Srećna sam što te sreća pronalazi i obilazi. I sigurno da nije uvijek lako, da se nekad čini i naopako. Ali sam sigurna i da je lijepo, konačno smisleno.

I čuj, možda te ne zanima, ali srećna sam i zahvalna i zbog svega što je bilo. Nekada mi je malo žao što uopšte ne pričamo, ali znam da ne bismo ni imali o čemu. Da ne trebamo više, jer mi smo svoje ispričali.

Ipak, tu i tamo ja pričam o tebi. Spominjem te i branim te, ne dam na te’. Jer, znaš, našla sam nekoga ko se pita kako si ti mogao da me izgubiš i pustiš da odem. Zar nisi znao šta radiš, ta morao si znati koga gubiš i puštaš!?

Foto: unsplash

Tu samo klimnem glavom i kažem da jesi, da si znao sve. Kažem da si tačno znao i sa svakim pravom, i sa milion razloga, ti mene pustio, a ja od tebe otišla.

Kažem da nije ništa u životu jednostavno. I da smo mi jedno s drugim i jedno drugom, tačno onoliko uloga odigrali koliko smo trebali.

Ostale nisu bile za nas i nama namijenjene da budu razmijenjene. Bile su za ove neke druge ljude u našim životima, ispostaviće se.
I eto ih sad – tu su.

I neka ih. Trebaju biti srećni da je sve tako bilo, kako je bilo i kako se odigralo. Sad su tu svi koji trebaju tu i biti.

A mi smo svoje otaljali. Završili. Odslužili. Nježno porušili.

Ali da nije bilo nas nekad, toliko pravih i toliko pogrešnih konačno, pa, ne bi bilo ni njih s nama sada. I zato te branim i ne dam na te’. Eto, da znaš.

I šta ti ja znam sad na kraju kako se i otpozdravlja neko, nakon toliko vremena!?

Znam samo da tehnički ne bih trebala ovo ni da ti pišem, pogotovo ne da pošaljem. Ali ne šaljem s namjerom da bilo koga uznemirim, ili na bilo koji način povrijedim.

Šaljem poruku u eter, jer iz etera meni još uvijek dolazi koješta. Koješta što još osjetim i uhvatim tu i tamo, pa me progoni danima i noćima. Pa onda čitam o telepatijama i nadnaravnim pojavama. Pa onda pišem ovako, evo.

I poslaću, šteta da ne pošaljem, lijepo je.

Srećno budi(te)!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije