Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Ljubav se pita: Je l’ ideš često na „Save“?

Klikćemo li mi često u životu? Umemo li da sačuvamo trenutak?

Piše: Srbijanka Stanković

Napiši neku ljubavnu, ‘ajde. Ljubavnu? Da, ljubavnu, ali savremenu, pravu, iz stvarnog života. Samo nek bude tužna, molim te! Što tužna? Pa kako beše ono kaže Balašević: sve prave su ljubavi tužne? Otkad neko nije napisao dobru tužnu ljubavnu priču.

Ovako Maja i ja vodimo “brzinski” razgovor na ulici. Mame nemaju mnogo vremena za raspredanje na dugačko i naširoko o ljubavnim istorijama koje ih opčinjavaju. Uglavnom zbog toga što su mame i što je ulica na kojoj se deca jurcaju već dovoljno dugačka.

Ne stignem da kažem Maji, jer se već smrkava da sam slušala kad dobri stari Balaš samog sebe demantuje i kaže kako su sve prave ljubavi prave.

Kako znam? Znam.

ljubav-par

Foto: Unsplash.com

– Kako znaš da ćeš zauvek biti zaljubljena u njega? Šta ako se opet zaljubiš? A ti, komšinice, starija si od nas, kaži, je l’ da da se ne voli samo jednom u životu? – Maja uporno zapitkuje sve oko nas.

– Ja sam volela svog muža, da. Ali sad, da l’ bih baš život dala za njega, pa…

– Eto, vidiš, ko tebi garantuje da je on za ceo život?

– Ulica je mnogo javno mesto za ovaj razgovor. – smejem se.

Smejem se a duša mi se otvara, jer me je tog jutra pitao: Je l’ ideš često na “Save”?

Sednem za kompjuter na običnu trpezarijsku stolicu i počnem da pišem. Zvoni telefon, stižu poruke na Viberu, mejlovi, probudi se jedno dete, probudi se drugo dete, zvoni poštar na vratima, vri voda za kafu, kipi čorbica, veš će da pokisne na terasi, komp pošandrca i – PUF. Mrak.

– Šta? Šta se desilo?

– Mama, uključi mi svetlo u kupatilu.

– Čekaj, pile. Šta li je sad ovo?

– Mama! Mama!

– Ideeeem.

Kad se vratim, kompjuter oživljava, ali teksta koji pišem već sat vremena više nema. Belina. Belina. Diši, diši, možda nije izgubljeno. Diši, diši, možda ne moraš ispočetka.

– Neće, ne znam šta se desilo. Samo se isključi i nestade.

– Pa je l’ si išla na “Save”?

Ne smem da mu odgovorim na poruku. Ne verujem ni sebi samoj da sam toliko blesava.

– Nisam. Idem da pišem ispočetka, dok se sećam.

Uveče legnemo da spavamo. Naš krevet je naše pusto ostrvo na kom se ljubimo kao da nemamo sutra. Pita me: jesi li uspela da napišeš tekst ponovo? Jesam. Šta ti je bilo da ne sačuvaš? Ne znam, svašta nešto oko mene. Znaš kako je kad pišem dok su deca budna. Znam, ali imaš tu u gornjem levom uglu onu malu plavu ikonu, disketa, sećaš se? Zezaj, zezaj. Samo klikneš i sve sačuva.

Ujutro se budim u praznom krevetu. On je već otišao na posao, ali tu na njegovom jastuku leži i dalje njegova glava i gledaju me njegove oči. Nikad nisam razmišljala o ljubavi kao: život bih dala za njega. Za mene je to uvek bilo: živimo čudesan život zajedno.

“Samo klikneš i sve se sačuva.”

Klikćemo li mi često u životu? Umemo li da sačuvamo trenutak?

Zajedno smo 15 godina. Koliko u stvari pamtimo? Znam da se ne sećamo svega i to je tužno. Ne želim da zaboravim kako smo izgledali pre deset godina, kako se osećamo danas. Ne želim da zaboravim sliku od pre dva jutra njih troje što u kuhinji prave špagete. Nas dvoje ispred porodilišta pijemo kafu dan pred prvi porođaj. Šta si ovo doneo, naše šolje? Naše šolje.

kafa-ljubav-save

Foto: Unsplash.com

Ili kad smo pokisli na Savskom keju na Karnevalu brodova. Kad smo se krili na Kalemegdanu od prolaznika i ljubili k’o bez duše, jer se tako ljube deca što se nisu videla više od mesec dana. Pre više od deset godina sedimo u jednoj beogradskoj poslastičarnici i jedemo grčke kolače. Na moru menjamo tanjire u prestižnom restoranu, smejemo se, grlimo, igramo remi celo popodne. Hoćemo do Kotora? Hoćemo do Tivta? ‘Ajmo na Lefkadu. Hoću. Hajmo.

Save. Save. Save.

Što me nisi budila? Evo budim te. Gotova kafa? Gotova. Ne znam kako možeš da spavaš kad ja evo već sat vremena znam da ćeš postati po drugi put tata? Aham. Šta kažeš?!

Save. Save. Save.

Mako, upala sam na budžet! Osma sam na listi! Dolazim ti u Beograd!

Save. Save. Save.

Želim da sačuvam sve. I onu svađu na Terazijama, i ono “znam da zvuči patetično, ali srce me boli što idem”, i ono čekanje da se vrati. Jer smo posle toga porasli. Jer smo tako dovde danas došli.

Save. Save. Save.

Kasnije, dok pijem prvu jutarnju kafu i počinjem novi tekst stiže mi poruka za dobro jutro. Je l’ pišeš? Pišem. Je l’ ideš često na “Save”? Non-stop.

Nikako da sretnem Maju da joj kažem: sve prave su ljubavi prave. A najtužnije su ove srećne, što su ostvarene, a koje zaboravimo da sačuvamo u mislima. Save. Save. Save. Klikćem sve u šesnaest.

Ljubav je čudesna ljubav ili ništa.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije