Ljudski odnosinajnovijePorodicaŽivot

Nerazumno radno vreme odvuklo nas je od porodice i ubedilo da je markirano odelo osnovna jedinica društva

Negde usput, dok smo išli ka još jednom novom cilju, nesmotreno smo ispustili i pregazili činjenicu da je sreća moguća samo ukoliko se podeli sa drugima.

Redakcija

Biljana Stojanović

U okeanu bliskih, ali površnih susreta, tematskih sastanaka koji se svode na tišinu i lepotu koja zasenjuje samo ako kupljena, zapostavili smo ideju o zajedništvu, jedinu pravu vrednost ovog životnog sistema koji je blago rečeno odavno urušen.

Brzina koju nam današnji svetski tempo nameće ne dozvoljava nam da zastanemo na trenutak i zapitamo se gde smo se u toj gužvi izgubili. Mislimo da nismo sami jer posmatramo i druge ljude kako svakodnevno trče ka istoj adresi, ali ne vidimo da trče bez duše i bez daha.

Kontradiktorni smo. Smatramo da je vreme novac, a da ga opet, sa druge strane, imamo dovoljno da bi se kasnije posvetili drugima. Najveći problem je što to kasnije skoro nikada ne dođe.

Nerealna očekivanja koja su postavljena pred nama, a koje smo lično blagosiljali, urušila su nam mogućnosti koje hrane dušu.

Nerazumno radno vreme odvuklo nas je od porodice i ubedilo da je markirano odelo osnovna jedinica društva. Šale iz detinjstva zamenili su skupi vicevi koje je sramotno čuti, a kamoli pričati. A svi ih pričamo. I svi se smejemo. Ne znajući da se smejemo sopstvenom životu koji je izgubio kolosek.

Foto: pexels

Hodajući tako izgubljeni na traci zvanoj krug, jednog dana se zapitamo gde smo zaturili one naše uspomene iz nezaboravne mladosti. Proradi u nama neka griža savest koja nas tereti jer nismo dovoljno brižni prema roditeljima koji su i više od te brižnosti zaslužili.

Začuđeni smo što su nam deca, naša rođena deca, stranci i što gajimo usamljenost za vreme najvećih praznika. I neočekivano osetimo neki neobjašnjiv dug prema onom prosjaku koji svakodnevno verno čuva ulicu kojom prolazimo.

I dužni smo. Srdačno „Dobro jutro“ i iskren osmeh. Jedno „hvala“, „molim“ i „prijatno“. Nedeljni ručak onima koji su nas odgajili.

I cvet baki koja je do sada setno posmatrala kako drugi dobijaju bukete. Spontano vreme sa decom, svojom i tuđom. A prave ciljeve ćemo već ostvariti u pravo vreme. Dok budemo gledali tuđe zadovoljne oči, postaće nam jasno da smo uspeli.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije