alo-telefon
Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Dvoje su se tako smuvali. Bez neta i četa.

Vreme šašavo brzo otiče kad imaš 18 godina i samo 5 minuta na Halo kartici. Kad se veza prekine, spiralni gajtan od telefona me i dalje golica po vratu. Alo, alo!

Piše: Srbijanka Stanković

– Alo? Ti si?

– Ja sam. Pozajmio sam od cimera Halo karticu. Je l’ možeš da se javiš na fiksni? Ovi mobilni brzo jedu impulse…

– Mogu, mogu. Sačekaj samo da izađem u hodnik da ne probudiš moje.

– Važi. Ćao.

– Ćao.

Preletim tih deset koraka do fiksnog telefona. Još malo pa će ponoć. Svi u kući spavaju osim mene, jer čekam da me pozove. Jer pričamo već sat vremena. Ostali smo oboje bez kredita. Gledam u telefon. Dugmad brojčanika je mekana, ali ne smem sad da ih pipam, da nešto ne pokvarim. Tamo kod njega je zima. Kod mene još veća – jer on nije tu. Zvuči patetično, ali u mojoj glavi tada još postoji taj neki nepregledni prostor, nešto veliko između nas dvoje, možda i moja tinejdžerska zatelebanost koja zna da sam se ja više zaljubila. Oduvek je tako: otvorena sam kao knjiga pred njim, stružem se do srca, kažem mu sve. Možda baš zato on toliko ćuti.

Telefon zazvoni jedva jednom a slušalicu sam već podigla do uha.

alo-ljubav-telefon

– Hej.

– Hej.

– Što te nema ovoliko?

– Ma, pustio sam jednog da zove devojku da mi ne stoji tu za vratom dok pričamo.

– I?

– I?

– Šta si ono pričao?

– Šta sam pričao…? A pa, da se nadam da će mi ostati bar 5 dinara kredita da mogu da te cimnem. Ne znam kad ću moći da uplatim kredit.

– Ja imam 7 dinara, proverila sam. Moći ću da ti vratim cim. Mama mi je dala novac za kredit pre tri dana, ne mogu da joj kažem da smo već potrošili sve. Šta se to čuje?

– Ma, kartica. Imamo još pet minuta.

– Samo?

– Samo.

Vreme šašavo brzo otiče kad imaš 18 godina i samo 5 minuta na Halo kartici. Kad se veza prekine, spiralni gajtan od telefona me i dalje golica po vratu. Gledam u svoj lik u ogledalu i ne znam šta mi kaže ta tamo druga. Spusti slušalicu, vrati se u krevet, nemoj da te čuju mama i tata. On izvlači karticu iz telefona i ostaje u kabini još neki sekund dok ga dežurni ne pozove – vreme je za spavanje, nema šetnje po internatskim hodnicima.

Čim legne u krevet, otvori pozive na mobilnom telefonu, stisne zelenu slušalicu i čeka da se malo nakrivljena sličica na displeju ispravi – to je znak da je jednom zazvonilo. Brzo pritisne crvenu slušalicu i to je to. Cimnuo me je. U šifrarniku za zaljubljene 2005. godine to se čita kao: Laku noć, već mi nedostaješ.

Kilometara 272 od Beograda, ležim u svom krevetu i sa kezom od uha do uha cimam i ja njega. Pustim da malo duže zvoni prvi ton. To se dešifruje kao: Laku noć, i ti meni, mnogo. Volim te.

ljubav-par

Foto: Unsplash.com

Posle su mama i tata kupili bežični telefon. Prekini ti, ne ti, prošlog puta sam ja. Ajd sad ti! Ajmo u isto vreme na tri, čet’ri – sad! Zaspali bismo ne prekinuvši vezu. Otvorena linija i ćutanje. Samo slušaš kako diše s druge strane. Račun je bio astronomski.

– Da li ste vas dvoje blesavi? Ovoliko para za telefon, pa mogla si kartu za Beograd da kupiš i da se vidite! – ljutio se tata.

Ljubav preko žice trajala je skoro godinu dana. Onda sam stvarno sela na autobus i došla u Beograd.

Smešno zvuči sad u eri Fejsbuka i Vibera, ali „dvoje su se tako smuvali“, bez neta i četa. Samo: Alo, alo, ovde ljubav!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije