KarijeraLjudski odnosinajnovijeNaslovna vijestŽivot

Previše ozbiljno shvataš život, znaš?

Radni sto je bio čist.

Rokovnik, olovka, kalendar, potpisan ugovor o saradnji sa uspešnom firmom.

Srbijanka Stanković

blacksheep.rs

Vesna je udahnula duboko, nasmešila se i otkucala poruku: „Prvi ugovor potpisan. Sve zahvaljujući tvojoj štampariji.  Zahvaljujući tvojoj podršci. Hvala ti, Janko.“

Nije se pomerila narednih deset minuta, ali joj se u glavi vrtelo od svega što je doživela te godine. Razvod, otkaz, pokretanje firme, ponovni susret sa Jankom i jedan potpuno novi pogled na svet.

Prstima je prelazila preko mekane korice rokovnika i utisnutog žiga sa logom svoje male agencije. Na polici su bili uredno složeni notesi i olovke, vizit kartice, bedževi i cegeri sa njenim crtežom.

– Jesi li ti siguran da mi je sve ovo potrebno?

– Reklama je pola uspeha, veruj mi, Vesna. Poslovni ljudi stalno zaboravljaju koliko su te sitne pažnje važne. Promotivni materijal donosi vrednost u svakom biznisu.

Vidiš, uzmemo sad ovaj tvoj lepi ceger, zakačimo jedan vickasti bedž, unutra stavimo rokovnik, olovku, kalendar i poklonimo prvom poslovnom saradniku, pa sledećem, pa sledećem. Dok trepneš, pola Beograda će znati za tebe i tvoju preduzetničku ideju!

Janko je bio mag za marketing. Jednostavno je znao sve. Njen san je oživeo onog popodneva kad je rekao:

– Devojko, imaš dobru ideju, šteta da se to ne razvije. Imam ponudu za tebe. To je, takoreći, poslovna magija. Tri reči: štampa na tekstilu. Ma šta na tekstilu?! Štampa na čemu god poželiš!

Zajedno su dizajnirali logotip za njenu firmu i osmislili simpatični moto: Moguće je nemoguće bez straha. Onda su štampali – svuda! Na papiru, tekstilu, plastici, čak i na drvenom držaču za olovke.

Janko se razumeo u štampu. Toliko da joj je napravio otisak na srcu. Samo što je za tu vrstu štampe već bilo kasno.

PETNAEST GODINA KASNO.

Na godišnjici mature sedela je u poslednjoj klupi, kao nekad pre 15 godina i slušala o dostignućima svojih srednjoškolskih drugova.

– Da skratim priču, sad radim u štampariji, vodim ceo jedan sektor za digitalnu štampu, specijalnost su mi veliki formati, pa tako ako vidite negde u gradu reklamu preko cele zgrade ili autobusa da znate da je to Janko napravio! – isprsio se Janko u drugoj klupi.

Svi su se smejali, a Vesna se još više stisla na svojoj stolici, jer je znala: posle Janka ona je sledeća u dnevniku.

Čudno je to, preturiš preko glave silne ispite, radne sate, neuspele veze i brakove, zaboraviš svakakve bitne stvari, ali svoj broj u dnevniku i onog ispred i iza zauvek pamtiš.

Osetila je treperenje u stomaku kao da će je razredna izvesti pred tablu da odgovara lekciju o Prvom svetskom ratu.

– Marković Vesna. – ime joj je zavibriralo u učionici. Jedva je odolela iskušenju da kaže: Nije tu.

ISTINA JE BILA: ONA VESNA, OD ONDA, ZAISTA NIJE BILA TU.

Gledala je sve te odrasle ljude i činilo joj se da u svakom od njih i dalje postoji onaj isti srednjoškolac, ista nadanja, ista mladost, a da je samo ona nestala u vrtlogu neuspelog života. Kao da je je bila negde drugde, neka druga.

– Ovde. Pa, šta da vam kažem. Nisam se selila, samo na kratko, ali sad ponovo živim u gradu. Razvela sam se prošle godine. Nemam dece.

Nije bila sigurna da li je gledaju sažaljivo ili kao da su svi očekivali da zaista neće uspeti. Pogledala je u Janka, vrteo je olovku s nekim natpisom među prstima, kao da ga apsolutno ne zanima šta se to njoj u životu dešavalo. Nešto u njegovo držanju ju je nagnalo da ispravi leđa i izgovori:

– Pokrećem svoju firmu. To je to uglavnom što se desilo za 15 godina.

Olovka među Jankovim prstima je škljocnula.

PREVIŠE OZBILJNO SHVATAŠ ŽIVOT, DEVOJČICE

Mesec dana pred prijemni ispit i maturu Janko je još jednom pokušao da joj pomogne. Sad joj je bilo jasno da je on video to u njoj. Istovremenu težnju da vrtoglavo uspe i pokvari stvari.

Ipak, sa jedva 19 godina, njoj tvrdoglavoj to je izgledalo samo kao da pokušava da je poljubi i tako povuče još jednu recku. Imao je, kako se to kaže, reputaciju. Sve osim toga na njemu joj se svidelo.

– Nemam vremena sad za takve stvari. – promrmljala je posle upornog navaljivanja.

– Previše ozbiljno shvataš život, devojčice. – rekao je.

Njegove reči su se odbile o zidove prazne učionice i polomile na udžbeniku ispred nje. Svi su bili na velikom odmoru osim njih dvoje. Do kraja školske godine joj se nije obratio. U stvari, 15 godina. Do tog dana.

Atmosfera u kafani se već usijala. Žene su se zajapurile od pića, muškarci otlopčali dugmad na košuljama. Bend je svirao neke „hitove iz mladosti“ i njoj se već sve prevrtalo u želucu kad je čula dobro poznat glas.

– Previše ozbiljno shvataš život, znaš? – Janko se pojavio sa dve čaše piva. – Hoćeš li mi dopustiti sad da ti pomognem? Pričaj mi o toj tvojoj firmi. Šta si smislila?

Burma na njegovom prstu bila je ono što bi se u herc romanima moglo opisati kao osigurač za bombu. Sve je u redu, Vesna, rekla je sebi, oženjen je, bezbedna si. Ne moraš da brineš. I tako je polako i sa mnogo detalja izložila svoj poslovni plan.

PRAVA POLOVINA KOJA JE PRERANO OTIŠLA

Nikad nije tražila ljubavne savete, niti je shvatala druge žene kad kažu da im je neki muškarac promenio svet. Sada je sedela za radnim stolom nepomično i deset minuta se vrtela na ringišpilu u srcu.

Zbog muškarca koji joj je promenio život nikad je ne poljubivši. Nije mu rekla: oduvek si mi se sviđao. Nije ga pitala: što si prestao da razgovaraš sa mnom?

Da, svaki put kad bi joj bilo loše u životu, pomislila bi da je možda baš on ona prava polovina za nju. Sada kad ju joj je pomogao, onako viteški, bez ijedne skrivene namere, bez udvaranja, ne tražeći ništa zauzvrat, ne znajući to joj je i potvrdio.

Samo, nije imalo svrhe. Znala je, šta god da mu kaže sada, odgovorio bi isto:

– Previše ozbiljno shvataš život, devojčice.

Preuzeto sa: blacksheep.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije